Просветни гласник

Прослава педесетогодишњице научног и проф. рада Симе Лозанића 645

рању, и то превирање и данас још траје, а последице тога нису биле мале. У народу нашем ; • у народу младом; у народу бујног и импулсивног темперамента; у народу који је уз највеће жртве и напоре у поступном развитку свом реализирао само један део својих идеала; у народу који је морао напустити основе, често чак и свете традиције своје примитивне патриархалне културе да би и сам могао у ризницу Слободе, Мисли и Лепоте бацити коју искру свога генија — у томе народу то превирање морало је изазвати страшне кризе у свима појавама његова живота. Те кризе су захватиле чак и културне установе његове, и по виолентном и пертурбативном карактеру борбе која би се услед њих рађала; по страстима које би се при тим борбама распиривале, и, признајмо, по не реткој суровости којом би се оне водиле оне би замарале, трошиле, слабиле и са арене јавног рада уклањале, или бар у страну потискивале, и људе знатних унутрашњих способности. Ви сте, Г. Лозанићу, немајући у Вашој генерацији „нити друга нити споредника", кроз све те кризе у триумфу прошли и дочекали сте ту ретку срећу да у мирнијој и срећнијој атмосфери нашег културног и духовног живота, у аналима нашег Университета, у пуном достојању Вашега рада, Ваше име буде упоредо забележено уз имена првих и најбољих представника његових. С друге стране је у периоду на који се распростире Ваш рад, наша наука ван сваке сумње учинила велики прогрес. Она данас добива општу вредност и постаје, уз не мале напоре Ваше, све више и више баштином целога света, а у појединим огранцима својим она се заблистала и по врховима људске мисли. У оно време када сте Ви започели свој рад, било је сасвим друкчије. Наша наука била је тада тек у првом зачетку свом, и први, и у исто време и прави потези њени били су обележени тек оним муњама које би овда онда одсевнуле из духа Даничичева и Панчићева. Али, ако је у томе периоду наша наука по карактеру своме била локалног и ужег значаја, она је по тежњама својим излазила из релативно уског оквира свога, и у колико су те тежње биле живље, у толико се она заједно са свима установама у којима се она неговала, све више и више примицала својим правим основама, а у процесу томе могла би се тада у сумарном и општем прегледу тога периода нашег културног и просветног живота уочити ова појава: да је колективни развигак наш био снажнији од индивидуалног. За Вашу личност, Г. Лозанићу, то опште правило нашег културног развитка не вреди, и Ви, по срећи, и у томе чините један изузетак — изузетак по томе што сте се Ви изванредном вољом, преретком љубављу према науци и изузетном вером у њену вредност, и у тешким приликама нашег културног живота одржали на висини мисли која је у њему пулсирала.