Просветни гласник

Прослава педесетогодишњице научног и проф. рада Симе Лозанива

04/

Г. Лозанић, уме, дакле, да ради лепе вештачке хемијске синтезе. Пада у очи да се он није упуштао да гради велике теоријске „синтезе" и хипотезе. Он је науци врло добро послужио ограничавајући се на оно што је у њој позитивио. И он јамачно мисли, кго многи међу нама, да је корисније израђивати чврсте делове у научној згради, но шарене, претенциозно стилизоване фасаде и цираде, иза којих често нема ни подупорних зидова, ни јаке грађе у темељима. Може бити да му у сферама у којима се он поглавито креће, хипотезе нису ни потребне. Може бити да је његова она девиза: „Број и мера, то је моја вера", коју пре више деценија видех у његовој лабораторији урезану на једном печату. Да је Г. Лозанић волео опсежне претпоставке, из његовог кабинета севнула би нека зрака више, која би можда у неколико и привремено осветлила неки кутић, али од које би могло и да не остане ништа друго до једна успомена на вараклаисану играчку духа — као што се то већ десило многим љубитељима високопарних поставака, баш и када су били научници првог реда. Али, ако своје оригиналне радове није хтео допуњавати и украшавати и бљештећим хипотезама, у университетској настави хемијске науке Г. Лозанић даје места, поред утврђених истина, и теоријама које нису противне научним законима, и које су вероватан резултат решења извесних проблема, па и вероватним хипотезама које могу помоћи да се дође до нових истина. Ево за то једнога примера. Оно мало, врло мало хемијскога знања са којим су му, у првим годинама његова професоровања, долазил^ ученици из ондашњих средњих школа, било је тобож осветљено старим теоријама афинитета хемијских. Г. Лозанић је, први у нас, кроз своје лекције провео новију, атомистичку теорију, па ју је преко својих ученика увео и у целокупну наставу Хемије. Пролетос га пак чусмо с колико је одушевљења излагао најновију теорију о конституцији хемијских елемената, сасвим друкчију од досадашње атомистике. То је доказ колико он ревносно прати не само напредак научарских радова, већ и преображаје њихових теорија; то доказује још и његову велику толеранцију спрам нових идеја, гипкост духа да их схвати и готовост да их усвоји — способност,дакле, да никада не застари. Ступање Г. Лозанића на катедру Хемије чини једну епоху у развићу наставе експерименталних наука у Великој Школи. Он је први предавања науке допуњавао експериментима за све појаве које хемија има да објасни. Он је уредио лабораторију у којој се п ученици могу вежбати, а доцније и самосталне опите и анализе изводити. Он је први међ професорима природних наука наштампао уџбенике у обиму праве, модерне университетске наставе.