Просветни гласник

126

Просветни Гласник

песме и друге појаве служиле одржању и развијању, појаве које, дакле, имају ваепитни карактер. Из тога излази да највиши васгштни циљ не може бити само циљ моралног васпитања, да се он не може одредити са етичког и социолошког, већ са биолошког гледишта, јер етика има посла са уређењем односа међу људима, и то у овом или оном времену, у овој или оној друштвеној заједници, док се биологија бави проучавањем живота у опште. Па како су васпитне радње једна врста животних радњи, то се циљ тих радњи има одредити испитивањем њихових односа према осталим животним радњама, дакле, генералним посматрањем живота, а не посматрањем само оних животних радњи које регулишу везе у једној социалној заједници, која се, као и остале животне форме, мења. Само онда ако тражимо оно што је заједничко свим животним облицима, можемо одредити циљ васпитања. На том путу и долазимо до дефиниције васпитног циља коју је дао Г. Ракић. Јесте тачна тврдња Г. Чубровића да без одређених мисли и осећања нема одређене радње и да је, због тога, потребно јединство васпитног циља. Али Г. Чубровић доцније наглашава с правом и промену друштвених односа и, у вези с тим, промену васпитног циља; услед тога мењају се навике, те не можемо делати искључиво по њима (150). Међутим, по њему, врховни васпитни циљ, који мири индивидуалну педагогику са социалном с једне стране, и еволуционистичку и формалну етику с друге стране, јесте морални карактер који дела по моралним законима и принципима који, са формалним идејама, чине затворену целину, чији се обим налази у самој природи човековој и његовој тежњи да се одржи и развија (32). Као што се види, писац, да би дао педагошке принципе од опште вредности, у тешкој улози измирења поменутих наука, не чини горњу ограду при одређивању општег васпитног циља, — који, по њему, мора бити један, да би се створило код ученика једно одређено убеђење о социалним и духовним иојавама — и ако његово доцније излагање ту ограду чини нужном. Отуда ће он, говорећи о поређењу као формалном ступњу, закључити да је, поред уопштавања градива, циљ поређења и стицање моралних појмова, као и појмова лепог, корисног и истинитог, који би важили као закони или као правила и нринципи за живот (117), али неће нагласити да такав рад, без упоредног подстицања ученика на критичко одношење према досад утврђеним појмовима, спутава слободу њихове свесне активности. Због тога ће он ићи дотле да тврди да индетерминизам искључује васпитање. На против, баш зато што признајемо слободу воље, признајемо да је могуће васпитање. Воља је, као фактор свести, у толико више слободна у колико је више развијена, јер развијена свест ослобађа човека. „Један део судбине је слобода човечја. Нагон бирања и делања непрестано кључа у души човечјој. Интелекат уништава судбину. Колико човек мисли, онолико је слободан" (Емерсон). Слобода воље је резултат