Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

133

Питање је сада: како је Караџић у свима овим случајевима поступао. И ако он не наводи правила о томе, на основу његова начина писања, његова језичког материала, може се, са довољном поузданошћу, утврдити принцип којим се он руководио. Као што је и требало очекивати, јако или потпуно ј Караџић увек пише (јаје, пераја, чароје, мој, твоја, и т. д.). Ту нема никаквих колебања, и о томе се нема шта више рећи. Али сасвим је друкчије питање о слабом ј. Ту се код Вука разликују две категорије: тамо где је слабо ј у наставцима за облик или за образовање речи, или тамо где се његово писање оправдава његовим пореклом, Вук га пише знаком ј. Дакле, где год је аји, ија, оји, ијо, ији и сл. старо, па је ту ј због близине звука и постало слабо, Вук га пише знаком ј (на пр. мојих, бијем, забијаши, пријатељ -.пријати, појити, дојити, аерајица: пераја, освојити: својој ит. д.). Прематоме, овамо долазе речи које су постале или наставком ја, је, ју ,ји и сл., или изведене речи насгавком са почетним и од речи са сугласником ј на крају основе. Дакле, у оба случаја ј је било старо, етимолошки оправдано, и ма да је у том положају било слабо, Вук га је писао. А у другој групи случајева, т.ј. када је слабо ј било ново, када се оно развијало између два вокала од којих је један и, ту Караџић слабо ј, и ако се у по неким случајевима по некад колебао, у ствари, није писао. Отуда код њега: иоле, прионути (— прилнути, са старим прелазом л на крају слога у о ), ириањати, наимати, заимати, носио, био, возио (— носил, опет са прелазом л на крају у о ) и сл. Као што се одавде види, исти глас, слабо ј, Караџић обележава на два начина: једном знаком ј, а други пут његовим пропуштањем. Било би и доследније и природније да је у оба случаја тај глас на исти начин написао: или знаком ј или без тога знака; али је Вук, после извесног колебања, примио споменути начин: да слабо / тамо где је у језику оправдано пореклом и где се често находи у вези са јаким ј — пише знаком ј ; а где није оправдано пореклом, ма се ту слабо ј и изговарало као и у првом случају, — да га не пише. Вук је вероватно мислио да је разлика између мој, моја и сл. и мојих, моји и сл., сувише малена да би се смело писати мој, моја и сл., и моих, мои и сл., па је оставио свугде ј. Али тада, доследности ради, требало је да пише свугде слабо / знаком ј; међутим, он то није хтео. Према томе, имамо код Вука слабо ј које се пише у граматичким категоријама и тамо где је по пореклу оправдано и слабо ј које се не пише у неграматичким категоријама и тамо где по пореклу није оправдано. Та је разлика задржата и у нашем савременом правопису; она је, наравно, вештачка и ствара непотребних тешкоћа. Она претставља нарушавање доследности у писању истога гласа истим начином у нашем правопису; али само по себи слабо могло би се писати или на један или други начин. Како је ипак доста јасно одређено када га треба писати