Просветни гласник

134

Прссветни Гласник

на један начин, а када на други ја у њега нисам дирао ; јер мислим да нам је потребно ограничити се сада пре свега на мењање онога што је најнезгодније у нашем правопису. Будуће усавршавање нашег правописа мораће се и овога дотаћи. Али и ако нисам мислио да је потребно да сада у овом правцу вршимо какве измене, сматрао сам да у писању слабога ј треба бити доследан бар у примени Караџићева начина. Јер док се обично још и правилно пишу у овом правцу речи нашега језика, у позајмљеним речима из страних језика, нарочито из турског и савремених модерних језика, влада потпуно анархија. Дакле, према случајевима у којима се код Караџића пише слабо ј, т.ј. према убојица, појиши, Раја — Рајић, Груја — Грујић, пераја перајица и сл. треба писати и: калајисаши (од калај), шелејисати (од телеј), кушијица, харшијица (у колико се ији изговара у два слога, иначе кушица и сл.), Илијин (од Илија), нација, геније, кришериј, шпијаши, машерија и сл. У свима тим случајевима имамо: или наставак са сугласником ј за образовање речи, или имамо изведену реч (калај: калајисаши) од основне речи са сугласником /'. Из овога истиче и друго правило: да у свима другим случајевима, т.ј. тамо где у страним језицима имамо слог - иа -, -аи^, -ои- и сл. и наш је језик примио готову реч са тим гласовима, не вршећи својим сретствима никакво даље извођење, не треба писати ј (као и Караџић што већином није писао). Дакле: каиш, даире, каин, каил, сеисана, сеиз, шаин, чиода, машериал, машериалан, библиошека, шалиан-ски, диаманш, националан, идиош, диалекат и сл. Овде се само не треба завести нетачним аналогијама: у нација имамо ја које врши функцију у нашем језику, у националан ио смо добили из страног језика у таком облику; или специја и специалан тако је исто ; библи/а — библиотека итд. У свима тим случајевима - ио-, - аи - итд. једнако је са Вуковим етимолошким ио (иоле, водио, диоба у јужн. изговору), - ија, - ије на крају једнако је са Караџићем - ија - - ије - и сл. у којима је / по пореклу свом у нашем језику оправдано. Досада су се неке речи ове врсте писале на један, друге на други начин; овако се, надам се, може доћи до потпуне уједначености у њихову писању. II У свима наведеним случајевима имали смо ј између самогласника; од таквих случајева треба одвојити примере у којима се пише пред сугласникомили на крају речи. То су примери као: шумадијски, аусшријски, пиј, бијмо, судијски, убијсшво и т. д. Све се те речи пишу и без /': шумадиски, бимо, судиски, убисшво и т. д. Питање је: који од та два начина треба и даље задржати.