Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижезног језика

135

Пре свега ваља одредити како се такво иј изговора. По моме нахођењу, ту се чује само и дуго, без икаквог сугласника ј. Тако и проф. Маретић, говорећн о примерима као судијнски, сматра да се ту ј не чује. „Мени се све чини, вели он, да се ј у овим и сличним ријечма не изговара, већ га је Вук писао, да би се јасније видјело њихово постање; а можда је он и мислио, да се ту ј чује, у чему је лако преварити се, јер је и испред н у свим тим ријечма дуго, те човек изговарајући то и, како треба, мисли, да чује и ј иза њега" (ОгатаШса I 5НИзИка ћп. Ш згр. јех., 1889, стр. 80). Говорећи даље о писању речи визаншијски, исшоријски и сличним код Даничића, он додаје да мисли да се „испред с изговара и и и иј", са чим се ја не могу сложити. То исто он мисли и за ииј: пијмо. Он сматра да се и ту изговара и инј: инјмо и ин: пнмо, и за то као доказ наводи из Вукова речника: лн: лнахе поред лнј: лнјше, и из народних песама, опет Вуково: сави (и у речнику), одби, покри, нааи се и слично. Ако се код Маретића види још неко колебање у одређивању изговора и или иј, Стојану Новаковићу је потпуно јасно да се ту свугде чује само п. Само, он продужује: „Али ни ову гласовну промену, која се збива у живом говору, књижевни језик, из обзира следсшвеносши, не бележн. Тога ради ') ј ваља писати иупридевима: спахијски, историјсш, иашриаршијски итд., јер се у тим придевима (постанка махом књижевнога) збива оно исшо шшо је за горе наведене случајеве казано" (Српска Грамашика, 1894, стр. 36). Другим речма и ту се чује само п. Дакле, Стојан Новаковић, и ако је и сам признавао да се у поменутим случајевима иј не изговара, и ако је, даљ.-, на истом месту показао да се иј не оправдава ни историском граматиком (исп. ниже), ипак находи да га, „из обзира следствености", треба писати. Али са „следственошћу" код речи ове врсте не стоји ни код Вука ни код Даничића најбоље. Да узмемо само оно што је о њима навео Маретић. Вук пише: убисшво и убијсшво, Даничић такође и једно и друго; Даничић гшше и аусшриски и аусшријски, док се најзад није зауставио само на последњем; у сшриц, сшрина, примиши , примаши, где имамо такође првобитно /, нико га не пише; и Вук и Даничић пишу Шумадијнац, Шумадијнка, шумадијнски и без ј (Шумадинац и т. д.), а тако и у свима сличним речима, докле се најзад Даничић није задржао у Акад. Речнику на писању без ј ; исп. на пр. авлија: авлински. Међутим, у исто време у Акад. Речнику Даничић пише авлијски (са сугл. /). Да бисмо се уверили да овде нема разлога ни по пореклу ових речи стављати различне гласовне групе, задржаћу се на њиховој теориској страни која је, вероватно, и код Даничића била пресудна; а после ћемо се вратити Новаковнћевим обзирима доследности.

') Курсив је у цитату мој. — Писац.