Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

137

али је тако исто вероватно да се Шумадинац и сл. може тумачити као Шумадијтиц и сл., што је дало Шумадннац (као стријвца и сл. сшрпца, а затим и сшриц). Овамо иде и велики број усамљених облика као кбстп, ндћп и сл. у §еп. р1иг. који претстављају старије * ностш = *коствје> итд. Као што се из свега овога види, да би се открило порекло ових облика, треба се спуштати далеко у прошлост. Чинити зависним писање у појединим случајевима од тих разматрања, значи вратити се етимолошком правопису. Овако стоЈи и са наставком -ски. С једне стране, имамо потпуно исправне облике: рајскп, гајснм, бајскп, бечејски и сл. (у којима имамо правилно * рајћскп — *раискп = рајскп), и нахпснп, авлпскп, шумадпскп, аустрпскп, и т. д. Јер *нахијћскп морало би дати * нахиискп = нахпснп. Наравно, овде имамо позна образовања; али у језику се задржавају дуго правци ранијих гласовних процеса. Остаје ми још да речем о Новаковићевој „следствености". Заиста би се могло рећи: зашто да не пишемо авлијски према авлија, када имамо гајски према гај или бајски према Баја. Ако је то имао на уму Новаковић, говорећи о „следствености", онда се може рећи да се такве доследности и паралеле у језику нашем примају само онда када их сшвара сам језик, а не граматичари нарочито, ради боље системе. Питање је да ли је гај: гајски или Баја: бајски заиста знак органске сисшеме код придева на ски или знак гласовне неопходности. Ако погледамо остале придеве као: луг\: лушки; Млеци: млешачки; роб: роиски; Влах: влашки; девојка: девојачки; луаеж: луаешки и т. д., видећемо да у нашем језику нема тенденције да се код придева са наст. -ски задржава гласовни облик речи од које се придев изводи; већ се у сваком појединачном случају врше измене које су у духу нашег језичког развитка. Зато нема разлога стварати вештачки неку „доследност" које у самом језику нема. У Баја: бајски имамо у бајски зато ј што ту ништа друго не можемо имати (као н. пр. у цар: царски), а у нахпскш имамо -пскп зато што је -ијћскп давало други резултат у нашем језику него ли -ајћснп. Међутим, свако вештачко ремећење природне гласовне системе нашег језика само доводи до врло незгодцих последица, које неповољно утичу на чување правилности нашег правописа. Из овога што сам изнео јасно се види да је у току времена било колебања у писању слога иј пред различним сугласницима у различним речима у нашем језику, али се види и то да је у извесним случајевима писање слога иј сасвим напуштено или бар напуштено код великог броја писаца (исп. убисшво, шумадински и т. д.); остало је да се то изврши у наставку -ијски и у зап. начину као ииј — иијмо. Када се то учини, наш ће правопис бити ослобођен још од двеју неправилности које нимало не увећавају ни његову јасност ни изразитост. (Наставиће ее) А БЕЛИЋ