Просветни гласник

178

Просветни Гласник

„Што се тиче књижевности, она потпуно заслужује уважење које јој је од увек указивано у свету. Више но и једна друга, она има карактер дубоке хуманости и универсалности, бирајући предмете, ситуације, проблеме и изражајна средства тако да очарава читаоце свих географских ширина, и да не губи много у преводу. Познавалац људског срца, префињен врло развијеном социалном средином, дивећи се сјајној лепоти, филантроп по темпераменту, француски писац се уздигао изнад гомиле предрасуда и искључивих гледишта, у његову стилу и његову начину излагања открива се савршена јасноћа, и он зна да нас занесе високим мислима и племенитим нагонима. Отуда француски песници и писци не застаревају. Благородне трагедије Корнејеве и Расинове нису ништа изгубиле од своје емотивне моћи, у пркос прашине два века; комедије Молиерове пуне и данас позоришне дворане, и филозофске приче Волтерове читају се, колико ради форме толико и ради садржине, готово колико и приче Анатола Франса. Нема сумње, све није морално у француској књижевности; али кад се изузму извесни производи ниске спекулације, треба бити штедљив у прекорима те врсте. Исто онако као што се ми не љутимо што Французи и други становници јужних земаља показују у природним стварима одсуство предрасуда које, у супротности с енглеском целомудреношћу, чини готово пријатан утисак, исто тако не треба да будемо кивни на њихове писце што не виде моралност у прикривању стварности. Ги де Мопасан није писао своје реалистичне новеле за децу, и Зола, у својим сликама људских беда и страсти, имао је виши циљ но да голица чула читалаца који још нису у добу пубертета. Дима и Сарду излажу у својим брачним драмама социалне проблбме који интересују модерно време. Ако Француз не воли да прави наивну добродетељну литературу, он није, на против, никад груб у својим изразима, он уме да ублажи шкакљиве ситуације и чак, својим духом, да уздигне неморалне ствари изнад чисто сенсуалне атмосфере." СТАРА И НОВА ПЕДАГОГИЈА Извод из једног чланка В. Вандервеста, у часопису Белгијска смошра (Кеуие ђе)§е): Садашњост продужује прошлост, чији је наследник. То је једна истина, које је се добро сетити кад се проучавају тенденције савремене педагогије. У тежњама васпитача XX века, лако је наћи идеје које су, у више или мање далеко доба, објавиле славне претече. Г-ђа Монтесори, на пример, даје васпитању двоструки циљ: нормално развијање индивидуе, и спремање за живот, за средину; њен програм обухвата рационална физичка вежбања, и њена метода почива на идеји школа у природи. Међутим, има већ одавно како су стари Грци држали да човек треба да буде ире свега добра животиња. Наши данашњи педагози траже да човек буде у исти мах добра животиња и