Просветни гласник

Кроз стране књиге и листове

179

образована особа, кадра да заузме у друштву место које јој је одређено. Али још у XVI веку Монтењ је говорио да „није доста челичити душу, треба челичити и мишиће"; и у његовим жалбама на методе и дисциплину налазе се већ обећања за наше дечје вртове и наше школе у природи. После Раблеа и Фенелона, после Ла Фонтена такође, ми улазимо, с Русоом, у срце педагогије, и чак у област пуерикултуре. Жан-Жак је био, као васпитач, врло дискутован, и с разлогом; али ако је његов систем само теоријски и неприменљив, принцип његова система је одличан, и Емил сугерира многе занимљиве идеје. Русо хоће заистински добру, слободну и искрену душу, очигледну насгаву пре него ли књишка знања, потпуну физичку културу, игре, чист зрак. Али зар то нису идеје водиље модерне педагогије ? Свима овим педагозима може се замерити да су се ограничили на то да дискутују злоупотребе свога времена, уместо да изнесу какав васпитни систем који се може применити. Јер они нису нимало познавали науке које ми данас имамо, на пример биологију и психологију, које су основ педагогије. Требала су открића XIX века и радови научника нашег времена, па да педагогија нађе солидан и плодан терен. с. п.

ОЦЕНЕ И ПРИКАВИ Јов. Ђ. Јоваковић, Мешодика машерњег језика у народној школи, Београд, 1923. Стр. 156. Ми досада нисмо имали књигу која би учитељима давала упутства за предавање српског језика у основној школи. У опште, литература дидактичких дела на српском језику врло је оскудна. Штампани чланци и расправе из области специалне дидактике, који су растурени по педагошким листовима и часописима, немају велике вредности, пошто су махом рађени без већег удубљивања у садржину предмета и без шире научне подлоге. Посебна дидакшика Г. Д. Рајичића је добра, али елементарна књига. која је намењена ученицима учитељских школа у циљу опште ориентације у области методике. Уз то, од ње је изишао само један део, док други, важнији, који треба да обухвати, између осталог, наставу матерњег језика, није још угледао света. Други наши истакнутији дидактичари, као што су Г. Г. Аџић и Миодраговић, нису писали систематске научне методике. Свакојако је овакво стање ствари и дало повода Г. Јовановићу да предузме један посао веће размере, т.ј. да изради, на подлози темељнијег научног проучавања, методике свих предмета у