Просветни гласник

210

Просветни Гласник

Већина старих писаца, обухваћених књигом Маретићевом, пише етимолошким правописом у највећем броју примера; али свугде има и отступања од тога у правцу изговора. Та су отступања данас врло поучна. Бернардин Сплећанин (у књизи од год. 1495) пише: а) љушска, љушској, љушскому, љушске, љушскими, љушскога, несклашсшво, госаошсшву, госаошсшва, госаошсшвом ; б) људцку, људцке, људико, људцкому; в) брашску, брашство, проклетство, богашсшва; г) сшановицшво; д) проклесшво. Ако још приметим да свугде где је предметак Б. пише д, дакле одсуди, одсиче, подсићи, али, у исто време, и: немилосрдсшва, људска, људски, онда је јасно да је он свакако и у одсуди морао читати ошсуди, као што је пишући по кашто људски свакако изговарао љушски (или љуцки), као што је најчешће и писао. О читању љуцки ја закључујем из бележења људцки и сл., јер је ту д дошло само по рђавом етимологисању. О начину писања овога иисаца овако говори и проф. Решетар: „Б. [тј. Бернардин Сплећанин] понајвише оставља такођер ове групе без промјене [тј. групе шс-дс и шш- дш\, само што обично пред с (ш) мјесто д има ш: љушска 1, 10, несклашсшво 6, госиошсшву 39, госиошсшвом 183, слобошшћину 190 итд.". (Кас! СХХХУ1, стр. 118). За Задарски Лекционар из истог времена вели Решетар да шс и дс пише без промене, али ипак неколико пута ш и д пропушта испред с: госиосшво, госиосшва, драмаство, проиасшва, злоћусшва, и ретко има ц: љуцко, љуцки или -шс-\ грашски (Љ). У трећем Лекционару опет истог времена, Рањинину, поред љушске имамо обично брацшво, богацшво и сл., или: војводцшво итд. Из овога се види да се око краја XV века у нашем језику находило, у главноме, већ оно што имамо код Караџића: 1) да је у предмецима готово искључиво ешимолошко писање, наравно отуда што се осећа психолошка веза са основним обликом предметака; али, као што се може слободно закључити (исп. и ниже), дс се у њима изговарало као шс; 2) да у наставку - дски и -шски имамо или -тски или обично -цки, а ретко -ски ; 3) да у наст. - дсшво, - шсшво имамо — или шсшво или ишво, и већ, доста често, -сшво. Тако код Марка Марулића (у делу од 1521 г.) находимо: 1) - дс - : подсшуии, градски, људсшво и сл.; ' 2) - шс- : пошсесши, госаошсшво ; 3) -ц- : госпоцкој-, 4) - шс - : брашсшво, поешских; 5) - ц - : хрвацки, силицкому. За нас у овим бележењима дс значи увек шс. јер кад Бернардин Сплећанин пише и људски и љушски, Марулић иодсшупи и пошсесши,