Просветни гласник

14*

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика 211

онда је за нас јасно да су они ту читали тс. А кад и код њих и код других писаца доцнијег времена нађемо у предмецима све чешће непретварање -дс- у -тс-, то показује да се у том правцу све више розвијао „манир" који показује једино да смо у тим случајевима имали тс, а не ц или с. Ово се находи, као што напоменух, и код других писаца. Уопште се може рећи да код свих њих преовлађује етимолошко писање код предметака (т. ј. без мењања дс у ц и с); међутим када пред наставцима има отступања од егимолошког писања — код наставка ски д и т дају са тим наставком цки (са ређим обликом ски), а код наставка ство пг и д дају са њим или цтво или, готово чешће, — ство. Према свему овоме, оно што сам изнео за Караџића потиче из дубоке старине, из XV века, а свакако и из ранијег времена, у што се овде даље нећу упуштати. Разлика је и тада била у замени групе дс у предмецима и при образовању речи наставцима; али Караџић није хтео оставити ту разлику у своме правопису. Он је хтео да одреди исти начин обележавања групе дс у свима иоложајима. Видели смо чиме се он у том поступку своме могао правдати. Поред грацни било је у употреби и граски и каткада гратски (градски, како је. он писао); поред браство било је у употреби и братство и брацтво; поред потсирити (његово подсирити) говорило се и посирити, а свакако и поцирити. Дакле, са разликом у проценатском односу, у свима се положајима употребљавало све троје или све четворо, како би Караџић рекао: и дс, и тс, и ц и с. Караџић је сматрао да за сва та колебања у изговору треба пробрати један начин писања. Који? То је било тешко питање. Караџић оставља и дсишс, онако како основна реч тражи: градсш — према град, братски — према брат. Дакле, Вук се ту одлучује за чисто етимолошки принцип против којега је иначе стално војевао и који су тако упорно бранили његови противници. Као што се одавде види, пред Караџићем су стајала два питања. Прво, да за три или четири начина изговора изабере један заједнички правописни начин обележавања те сугласничке групе, и, друго, да томе заједничком начину да обележЈе свога правописа. На прво питање он је правилно одговорио: узео је за све случајеве један начин ; али на друго, — он није правилно одговорио. Тај заједнички начин није одређен у духу његова правописа, већ противничког, не фонетичког, већ етимолошког. Примајући Караџићев начин на половину, донде докле је он правилан, ја сам предложио да се друга половина тога начина изведе такође у духу Караџићева, фонетичког правописа: да се свуге где он пише дс — пише доследно тс, онако како се та гласовна група обично у нашем језику изговара, дакле: потсирити, отсећи, отсвагде, гратски, војвотство и сл., исто онако као братски, братство итд.