Просветни гласник

212

Просветни Гласник

Сем овога компромисног, помирљивог начина, као што је горе помињато, могао би бити само још један, као што неки о њему с правом говоре: могло би се за изговором ићи до краја и бележити оно што се у ком случају најчешће јавља: а) код предметака - тс б) код наставка - ски — цки и в) код наст. ство — ство. Ја нисам сматрао да у овом правцу треба ићи докраја; а када се и у самом књижевном језику изврши измена т пред ски и сшво докраја, тада се и овај последњи део развитка ових гласова може примити онако како се он изврши. Иако Караџић говори у својој граматици (1ос. сН.) само о једном отступању од фонетичког писања дс, у ствари, већ у његову речнику од 1818 год. има и других отступања. Он пише д и испред ш : одшетати (исп. у издању од 1852 год. и : одшалити, одшалица, одшегати, одшити, и сл.); затим ђ испред ц: жеђца или жеца (у речн. од 1818, што оставља и у издању од 1852 год.). По себи се разуме да се и у овоме не огледа изговор тих гласовних група, који једино гласи ошшешати, ошшалити, жећца и сл.; већ се Караџић и ту повео за писањем д испред с : као што је писао одсести, одсећи и сл., пише и одшешаши, а као што пише градски — пише и жеђца. Нема сумње да је жећца постало од жеђца (исп. жеца или покрај. жејца, у којем је жећца дало даље жецца, са првим меким ц које је у оваквом положају или ишчезло или оставило трага у ј); али се у нашем или Вуковом правопису не пита од чега је што постало, већ како што гласи. Када Караџић у речнику од 1852 год. пише правилно: воћкати, воћкање, воћкоша и сл. од вођкаши итд. и не мисли да то може изазвати икакву забуну, пошто се тако изговара, и жећца заиста не би изазвало никакву забуну. Маретић се с правом буни против овог Вуковог отступања ( Огат. I зШ., 30 стр.). Све су ово код Караџића само последице првог нетачног корака.. Али, наравно, њему се може опростити када је, имајући пред собом неколико десетина хиљада речи, у по нечем погрешио против принципа свога властитог цравописа. Много већу одговорност за остављање ових недоследности имају они који су за њим дошли и чија је дужност била да подвргну ревизији све што су наследили, и оно поправе што је требало поправити. Међутим, и у новије време, код Стојана Новаковића у источној половини и код Броза (доцније Боранића) у западној половини нашег народа [ ) и даље се огледа утилитаристички поглед на ово пиЈ ) ја овде нарочито пропуштам све посредне моменте између Караџића и Новаковића и савременог хрватског правописа и ранијих правописних начина и све ближе и даље утицаје под којима су се они находили, јер је за мене у овом тренутку од значаја сама аргументација Новаковпћева која је мање или више иста и коц свих осталих који су бранили овакве начине писања код нас, а која је код њега довољно јасно изнесена да се поводом ње може говорити уопште о принципској страни ових правописних особина нашег књижевног језика.