Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

213

тање: не само да се не мења оно што је недоследно код Вука него се у духу тих недоследности иде и даље. Има случајева када је разумно ^ше!а поп шоуеге; али када су се са малим изменама могли постићи врло добри резултати, а без њих се анархија увећавала^— тада је акција у суиротном правцу била неопходна. Када С.т. Новаковић говори о гласовноме закону нашег језика да звучни сугласници пред муклим прелазе у мукле, он овако разлаже о групи дс\ „По овоме правилу требало би да се д пред с претвори у т, нпр. градски — гратски; одслужити — отслужити; господство —• госпотство ; брдски — бртски. Али пошто је тс само по себи већ — ц, то је и сам народни језик у већини оваких случајева уздржао се од претварања. Вуков Рјечник показује примере: надскакиваши, надсшрелиши, наастрешница, одседлаши, одселити, одсек, одсести, одсећи, одсјаиваши, одскочиши, одсшајаши, иодсесши, иодсећи, подсириши, иодсмех. С тим су једнаки примери где се сусреће дш, које би, изједначивши се у тш, давало ч, као на нпр. у речи: одшалити, одшетати, одшити. Према томе је за књижевни језик утврђено правило да се д и т пред с и пред ш нити претвара нити избацује и да ваља писати: председник, иредсшавка, братсшво, ироклешство, одшкринуши итд". Примери жеђца и љубовиђски придружују се овим речима, „ради своје реткости" (Српска Грамашика, 1-во целокупно издање, Београд, 1894, 46—47). Није тешко показати : 1) да је Новаковићева аргументација врло слаба и 2) да Новаковић и у границама свога правила није доследан. 1. — Народни се језик није уздржао овде од претварања, већ је Караџић употребио вештачки начин да обележи разнолике групе изговора; према томе, примери из Вукова речника сведоче о Караџићеву начину претстављања поменутих група, а не о народном уздржавању од претварања. То је Новаковић могао утврдити и према своме изговору и према савременом народном изговору. —Новаковић даље вели даје тс само по себи ц и да треба писати дс да се не би изговарало као ц. Пре свега, шс само по себи није ц, као што смо више видели, а, друго, ма како ми написали ту гласовну групу, она ће се у изговору давати у облику у којем је то могуће према особинама нашег језика, а то су оне три гласовне варианте: тс, ц и с о којима смо говорили. Овакво учење уништава само хармонију између изговора и иисања која је камен темељац нашег правописа, и оно чини само могућним и нове продоре у овом правцу. 2. — Када је Новаковић сматрао да ће писањем дс уклонити изговор ц у градски, зашто је оставио брашски или брашство не бојећи се тога? Ако тс у брашски претставља тс, а не ц, зашто шс и у грашски не би то исто претстављало ? А ако је изговор гратски требало спасавати писањем градски, онда је требало употребити и за брашски наказни облик брадски! Али, наравно, нису ту у питању изговори гла-