Просветни гласник

214 Просветни Гласник

совних група, већ чување Вукових недоследности и тражење за њих ма како невероватног објашњења или оправдања. Ту своју погрешну аргументацију Новаковић употребљава и за дш. Треба писати дш, а не шш, да се шш не би слило у ч. Па лепо, зашто је Новаковић допустио да се пише - дж нпр. у надживеши, наджеши, наджњеваши и сл., без бојазни да ће се дж слити у џ, или одзвониши одзваши, одзиваши и сл., без страха да ће се дз изговорити као један сливени звук? Када је шс, да се не би изговорило као ц, писао у неким речима групом дс, шш — групом дш, требало је да пише шж м. дж, да се не би изговорило џ, или шз да се не би изговорио један глас место дз. Али, наравно, цела ова аргументација у основи је погрешна, па би зато извођења из ње — довела још до већих недоследности. На послетку, разлози да жеђца и љубовиђски треба тако оставити због њихове решкосши, наравно, не могу имати за нас значаја; јер и воћкаши (м. вођкаши), које и Новаковић наводи, претставља још усамљенији случај у нашем језику него ли група ђс. А може се замислити какав би хаос настао у нашем правопису када би се ређе речи писале против његове природе! Напротив, може се са задовољством констатовати да се врло многе речи у нашем језику и поред све усамљености сасвим правилно пишу према основним принципима нашег правописа. Није чудо што је Ст. Новаковић, који се овако лако мири са нарушавањем доследности нашег правописа, отишао и даље у овом правцу и што допушта и нове аномалије које Караџић никако не би допустио. Вадели смо (исп. више цитат) да Вук вели да се ш и д увек губе испред ц, ч и џ и наводи: када — каца (од кадца), Градап — Граца, отац — оца, оче, очевина, ткаши — чем; иашка — паче, иачји, кост кошчица, саш — саџија и др. Поводом овога, у овим примерима потпуно оправданога, правила Новаковић ово вели: „Ни ово правило није ни у самом говорном народном језику проведено до краја, него се избацивање обуставља где би се год њиме смисао потамњивао. Тако у Вуковом Рјечнику читамо примере: о&шешати, о&шиши. Према томе може се ово избацивање обуставити где су год речи или нове, или ређе, или их треба разликовати од какве речи сличнога изговора. Тако се може писати: почетци, зачегци (јер има и зачецци), прецци, сурди, расуцци, иорчинити, (јер има и иочинити с различитим значењем), нацчовечни итд." (ор. а1. 55). И ово се Новаковићево разлагање не може примити, ни у главним линијама, ни само у појединостима. Прво, аналогија коју Новаковић наводи не може ништа значити за његове примере; у одшалиши итд. д је испред ш, а у примерима које он наводи — д и ш се находе испред ц, ч и џ, а то није свеједно. Друго, сами примери са ц, ч и џ које Новаковић наводи — нису сви исте природе. Ми их морамо поделити у