Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

215

две групе: а) на случајеве у којима се д и ш находе пред наставцима: иочешци, зачешии, ирецци, судци, расудци и б) на случајеве у којима се д и ш находе у предмецима: иодчиниши, надчовечни. У првој групи случајева т и д нестаје у народном језику и Караџић их никад не пише. Јасно је да их ту не смемо враћати, ако нећемо да пореметимо основицу нашег правописа. Јер ако се прими, на основу овога, да се у облицима у којима се сугласници губе у нашем језику, они могу усиосшавиши насилно из паралелних облика у којима се по законима нашег језика они задржавају, онда заиста ни иарчета од Вукове ортографије неће остати. Узалуд ћемо доказивати да се то сме чинити у новим речима, у ређим или у таким где их треба разликовати од какве речи сличнога изговора. Све су то врло произвољна мерила, тако да бисмо добили необично шаренило у употреби различних облика, и у нашем би се језику наново отпочело писати по правилима „бабе Смиљане", како се у Вуково време код његових противника градио књижевни језик. На срећу, ово учење није добило велику распрострањеност. Сасвим друкчије стоји са другом групом случајева. У Новаковићевим подчиниши, надчовечни и многим другим сличним примерима, које он не наводи, имамо д или* от у предметку, и исто онако као што се то д или ш у предметку употребљава испред с или ш, тако се предмеци стално, са истих разлога са којих и тамо, успостављају и у овим облицима у народном говору, тако да се код њих такође врше обичне гласовне промене: у иодчиниши, надчовечнии сл. имамо правилан изговор и правилно пасање: иошчиниши, нашчовечни, исп. још: ошцуриши, ошчеииши, ошћушнуши итд. Према томе, само за ове случајеве може послужити Новаковићева иаралела у примерима као одшиши, одшешаши и сл., са напоменом да и у тим примерима ваља писати ошшиши, ошшешати итд. Из свега се овога види на како је непоуздан пут навело Новаковића (и његове једномишљенике) Караџићево свесно отступање од правила. Они су то прогласили за ошсшуиање народног језика и почели су градити према њему вештачка отступања, која би, без икакве потребе, створила од нашега правописа најзаплетенији и најсложенији правопис на свету. Он не би тада имао ни оно једино оиравдање које имају етимолошки или историски правописи: да се у њима сложени начин писања задржао из оних времена када се друкчије говорило, када су се, управо, сви гласови који се у њима пишу некада заисша тако и изговарали. Код нас би овакав начин писања био производ нашег нетачног умовања и жеље да свој језик иоирављамо : да га на писму чинимо разумљивијим него што је у говору ! Зато се ми не можемо и не смемо придружити оваквом исправљању нашег језика. Оно је не само нерационално и неорганско, већ и опасно, јер доводи наш правопис до потпуне дезорганизације.