Просветни гласник

216

Просветни Гласник

И та се дезорганизација заиста продужила, засада у она два правца у којима је прва погрешка учињена и у којима се доцније продужило грешити; али они су сасвим довољни да се може грешити и у сваком другом правцу. Под утицајем одсећи, аодчиниши, надчовечни и сл. пише се и одцуриши, одћушнуши итд. Добија се сасвим погрешна претстава: да се звучни сугласник пред муклим код предметака не сме мењати. Нема ниједног предметка који се више или мање често не пише тако. Подиредседник, аодпукотик, аодаомоћи, безкамашни итд. све више узимају маха. И тешко је успротивити им се. Јер кад допуштамо аодчиниши, надчовек и сл., зашто да не допустимо и аодаомоћи и сл., када је и у једном и у другом случају удаљеност написаног слова од изговореног звука подједнако велика. Тако исто данас се готово искључиво пише вођсшво, бегсшво, љубовиђски, боговађски, вармеђски и сл., јер им на то даје право градски, госаодски итд. Иако би се воћсшво, бексшво, љубовићски, боговаћски, вармећски и сл. могло учинити у први мах необично, у стварн — то се једино изговара и то једино мора бити изнесено на писму. , Ма како ово биле ситне аномалије у почетку, оне, у ствари, имају необично велики значај. Пре свега, има ли игде краја таквим отступањима? Зашто да се не пише робсшво, Србсшво, узки, мужски итд.? Када се допусти бегство, најосновнија доследност захтева да се и све друго допусти, и мораће се допустити, јер ће се неминовно само јавити у великом броју случајева. У томе и јесте највећа опасност ових анамолија: што су оне заразне, што се шире као каква епидемија. Способност распрострањења, и невољног и полусвесног, ових аномалија у томе је, што се на основу њих добија погрешна претстава о односу гласа у изговору и на писму која се, природно, може преносити на све гласове нашег језика. ПсихоЛошки је принцип нашег правописа — да се оно пише што је у изговору, у арешсшави слуха. Када се пак полази од онога што је написано, дакле од арешсшаве вида, и према њој одређује однос у изговору онда се и психолошки и физиолошки наш правопис ставља на основицу историских правописа. А када се у извесном броју случајева правописне особине ставена ово земљиште, онда више непомажу никаква ограничавања. Јер и само полусвесно извршена апстракција онога што се садржи у поменутим насилним аномалијама довољна је да помути право осећање за фонетички правопис, који се, у целини и пуној доследности, може одржати само онда кад претставља систему гласова заиста основану на изговору. Чим се тај однос поремеги, системе више нема, и нема више могућности да се правопис заснује на осећању реалнихразлика у изговору гласова. Почињу се аномалије засебно учити и памтити, врше се стална колебања у њихову обиму, јер осећаље неодговарања изгово-