Просветни гласник

О савррменом правопису српскохрватског књижевног језика

217

реног звука ггрема написаном — бори се са суиротним осећањем, и цео тај процес, са свима својим анархистичним и разорннм последицама, јавља се у правопису. Ето због чега сам сматрао да треба исправити у досадашњем правопису оно што у њему није било добро. Сводећи те поправке на минимум, ја сам сматрао да ће се људи објективног суђења сложити са мном, да је и овде боље, макар и по цену извесне борбе, на првом месту, борбе са својом навиком, тј. са самим собом, исправити за времена оно што се са пола муке може исправити, него, остављајући све досадашње аномалије, стварати све шири пут дезорганизацији нашег правописа, толико простог и корисног због основних принципа његових. Овом дезорганизацијом уништавају се баш ти основни принципи који су досада били душа његова и повод његовој слави у свету. Са многих се страна чују гласови против анархије која влада у нашим правопису. И људи којима је само стало да се и ту заведе ред и доследност, и они који јасно осећају могућнлст свих незгодних последица од стања у којем се он данас находи — траже поправке. Тако проф. Решетар (Ји^оз1. А јГш VI, књ. II, 330), наводећи примере као г гредци, иочешци, иодчиниши, надкушан, надцесар и сл., које је допуштао Новаковић и који се находе и у савременом хрватском правопису, овако о њима вели: „на тај начин „поправљамо" Вуков правопис унатраг потискујући га на ону страну против које се Вук борио. Ако пођемо даље тим путем — а кад смо почели, не знам зашто бисмо се устављали —, требаће да јадни Вук устане из гроба те олет пише своје „одговоре" те да нас опет учи да је ипак најпаметнија она његова „пиши као што говориш",.. Ако хоћемо исправљати Вуков правопис, исправљајмо га гдје сам Вук гријеши против својега принципа, а то је у писању група шс и дс 1 )". Оваквих и сличних гласова има и са других страна. Нема сумње да је и у оваким стварима потребно бити потпуно доследан. Да код Вука није било допуштено прво неоправдано отступање, свега овога не би било. Али, наравно, није исто у почетку извесне реформе не учинити извесну грешку и исправити ту грешку када се она дубоко укорени у навикама света. Зато сам ја у своме Правоаису предложио и извесну поступност у уклањању ове грешке, ако се сви не могу одлучити да у свима случајевима одмах примене пуну доследност. Иако је најбоље да се пише само шс место дс, ја сам сматрао да они који се не могу на то одмах одлучити задрже још неко време само дс, али да у свима другим случајевима (и код дш, дч, дц, ђц, дћ, ђс, гс и сл.) пишу онако како то захтевају принципи нашег правописа. Када у свему приме оно што не буни толико њихиво осећање навике као дс,

1 ) Проф. Решетар предлаже, међу осталим стварима, да се пише љуцкн, хрваика и сл. Принципски се против тога не може ништа имати; исп. о томе више код мене.