Просветни гласник

О савременом правопнсу српскохрватског књижевног језика 219

писао и сам Караџић за прве 22 године свога рада 1 ). Међутим у другој половини свога реформаторскога рада он га прима, не сматрајући да тим изневерава своју ранију заставу. То долази отуда што се Вук Караџић стално развијао у своме раду. Он је био у првој половини свога живота за народни језик у књижевности; он је то остао и у другој половини; али тада је пред његовим очима стајао нов идеал: идеал једнога, заједничког књижевног језика. Ако је у прво време свога рада он сматрао да свако има права да пише својим народним језиком у књижевности, у другој половини он сматра да цео наш народ треба да говори и пише Јвдним народним или књижевним језиком. Тај један књижевни језик могао је садржавити црте само народних диалеката; али се није морао и није могао поклапати свима цртама својим са једним народним диалектом. Вук је видео да се не може допустити у књижевном језику све диалекатске шаренило наших говора, и зато је у другој половини свога рада почео стварати, изграђивати један књижевни језик за цео народ, са пробраним цртама народних говора. У томе раду значајан моменат чини звук х. Вук га уводи, иако га није било у његову матерњем говору, зато што га је налазио у другим народним диалектима (дубровачком, бокељском, источном црногорском итд.) који по лепоти, чистоћи и правилности нису уступали његоговом матерњем говору. Сем тога, тај нас је глас спајао и са архаичнијим (чакавским и кајкавским) говорима, којима говори велики део хрватскога дела нашег народа, и са великим делом писаца католика, који су тако исто употребљавали тај глас. Вук Караџић, хотећи створити књижевни језик за цео наш народ, морао је водити рачуна о целини и жртвовати по коју црту свога матерњег говора — по којој особини других говора, ако је она значила нешто за књижевно и језичко уједначавање нашег народа. На тај се начин, наравно, и другим особинама својим, наш књижевни језик одвојио од народнога једнога краја, иако је био састављен од црта народнога језика. Али оно што је било у основици његовој у почетку, и по облику и садржини, остало је и даље: фонетично писмо гласова књижевног језика и богаћење књижевног језика његовим развитком на народним основима и сталним општењем са народним језиком. 4 ) Губљење гласа х вршило се постепено у нашим диалектима, и у највећем броју говора свакако већ у другој половини XVI века; али, поред тога, има појединачних примера нешачне употребе тога звука или његова губљења и из ранијих времена. — Само губљење тога гласа у оним говорима у којима га је нестало није, по свој прилици, извршено у исто време у свима положајима, и од тога се сачувало трагова у нашим диалектима; али то питање, као и друга која су са њим у вези, нема значаја за употребу звука х у књижевном језику.