Просветни гласник

220

Просветни Гласник

Књижевници су се морали све више старати да свој језик Ј бто боље удесе према овом „канону" књижевног језика, и звук х био је за њих једна од великих тешкоћа. Али су они и у том правцу чинили успехе, пишући тај глас све поузданије на местима где је потребно. Друго је питање — да ли ће се ускоро постићи да се он пише свугде где му је место. Ја сам изразио у својој књизи сумњу да то може бити. То је тешко претпоставити, прво, зато што се по негде х изменило гласовним путем у друге гласове (исп. * дхор — *шхор —швор; *марха — марва итд.) не испацајући, тако да се ту не сме враћати на стари облик; друго, зато што су се по негде извршиле такве промене у речима да је немогуће тражити да се граде вештачки облици: према трула (од шрухла) имамо шруо; да ли се према шрухла може сада тражити трухао? Ја у то сумњам. А када се употребљава шруо, да ли се може сасвим забранити шрула, шруло и све друго што се находи у вези са тим глаголским придевима? Због свега тога ја сумњам, када се ствар размотри сасвим строго и објективно, да се х може свугде вратити где му је по етимологији место. И ту ће се свакако удариги средњим путем и задржати х тамо где се језичко осећање савременог поколења прошив њега не буни сувише. Књижевна употреба тога гласа у добрих књижевника, који осећају сву величину задатка који је пред њима, књижевника који осећају језик и владају духом његовим, који разумеју његов развитак и потребу да се цео наш народ уједини заједничким изразом својих духовних преживљаја — учиниће да се у овом правцу дође до сталности и уједначености. Тада ће граматичар имати да попише све случајеве употребе тога гласа и да их изнесе као особине књижевног језика. Из овога се види да је питање о звуку х у извесном правцу отворено питање нашег правописа. Нањ треба да даду одговор они који су, у традицијама Вука Караџића и његових последника, продужили да стварају наш књижевни језик. Питање је само, да ли се већ сада у делима тих књижевника довољно оцртава употреба звука х да можемо с поузданошћу рећи да је наш књижевни језик у једном правцу примио глас х, а да у другом није. Има извесних случајева где се врло ретко употребљава х (на пр. иако се употребљава глух, сух и сл. поред глув, сув и сл. — глуши и суши се м. глувљи и сувљи мало употребљавају и пишу се врло ретко), других у којима се х стално пише; али је чак и ту тешко рећи да је процес око употребе звука х дефинитивно завршен. Јер има писаца који се још увек колебају: у прво време свога рада по негде не пишу х, па га доцније употребљавају или обрнуто. Има врло различних момената који у овом правцу утичу, па је немогуће говорити о потпуној устаљености или неустаљености гласа х, чак и у ограниченом- правцу. Има извесних тенденција, које зависе од краја одакле је писац или где је своју духовну културу