Просветни гласник

Годишњак Средњих Школа

319

До 1882 године све средње школе у Словенији биле су чисто немачке; словеначки језик предавао се као предмет са по 2—3 часа недељно. Те године аустријска влада допустила је да словеначки буде наставни језик у четири нижа разреда, док је у вишим разредима немачки остао и даље наставни језик. Дуготрајне борбе у аустријском парламенту за словеначке средње школе биле су без успеха: влада се изговарала да не може допустити употребу словеначког језика као наставног, јер нема уџбеника на том језику. Поједини словеначки професори имали су истина написане уџбенике у рукопису, али ниједан издавач није хтео предузети издавање тих уџбеника пошто није било школа са словеначким језиком. Љубљански епископ Д-р Јеглић оснива 1905 године приватну словеначку гимназију и потпомаже издавање словеначких уџбеника, те захваљујући томе почињу поједине школе од 1908 године уводити словеначки језик као наставни у више разреде. Пре ослобођења 1918 године било је на територији која је ушла у опсег наше државе исто тако 14 средњих школа, и то 10 гимназија потпуних и 1 непотпуна, реалке 2 потпуне, и 1 женски шесторазредни лицеј. Година ослобођења је затекла са немачким наставним језиком 5 гимназија и 2 реалке, са словеначким наставнил* језиком 5 гимназија и 1 женски лицеј, а са наставним језиком и немачким и словеначким била је 1 нижа гимназија (Цеље) и паралелна одељења у нижим разредима гимназије у Марибору. Све гимназије биле су хуманистичког типа. У току 1918 и 1919 године пословењене су потпуне гимназије у Марибору, Птују, Цељу. Нижа словеначко-немачка гимназија у Цељу постаје чисто словеначка и споји се са потпуном тамошњом гимназијом; потпуна у Кочевју постаје словеначка и редуцира се на непотпуну ; реалка у Љубљани буде пословењена одмах, а она у Марибору постепено. Немачка је остала једна гимназија у Љубљани, али пошто за њу није било довољно немачких ученика, она је ове школске године морала укинути VIII и I разред и отворити I са словеначким наставним језиком. Женски шесторазредни лицеј у Љубљани претворен је у женску реалну гимназију. У Мурској Суботи је отворена гимназија тек по ослобођењу, пошто пре тога под Маџарима у њој није било средње школе. Хуманистичке гимназије у Цељу, Птују, Кочевју и Новом Месту и II у Љубљани претворене су 1919 у реалне гимназије* те су ове школске године од I до V разреда имале наставни план реалних, а од VI до VIII разреда хуманистичких гимназија. Главно обележје словеначких хуманистичких гимназија је у томе што се латински језик учи кроз све разреде, а грчки од III. У реалним гимназијама је место грчког француски језик од III, а у вишим разредима нацртна геометрија (V и VI) и хемија (VI и VII). Реалке су истога типа као у Србији.