Просветни гласник

488

Просветни Гласник

туторству „Воагс1 о? Е(ЗисаИоп"-а, Министарства Просвете, али је то туторство било веома слабо и удаљено. Приватне школе имале су скоро све, као и у Француској, верски карактер ; али, у место да припадају готово искључиво једној јединој цркви, оне су се делиле на разне вероисповести, на ситније секте, на католичку вероисповест, а нарочито на англиканску у Енглеској и презвитерску у Шкотској. Закон од 1902, који је донела консервативна странка, повећао је државне субвенције, дајући их и легалним и приватним школама, под условом да подједнако подлежу контроли грофовинских савета, коју у осталом није било тешко подносити. Та помоћ, коју су консервативци осигурали својој традиционалној савезници, англиканској цркви, раздражила је раднике социалисте као и дисидентске групе, и допринела је изборном поразу униониста 1906 год. Без обзира на ту политичко-верску дебату, многи Енглези су се показивали задовољни својом школском наставом. Они су радо поредили гипкост њиховог режима, разноликост њихових школа са једноликошћу у Француској и Немачкој, наметнутом од стране државе. Ипак, тај оптимизам није био општи. Неколико професионалних педагога жалили су се на слабост средње наставе. Радничка странка, тако силна од почетка XX века, тражила је да се појача основна настава и да се обезбеди једнакост деце у погледу наставе. Најзад, људи који су добро познавали Немачку, као што је лорд Халдејн, приписивали су економско развиће те земље савршенству њених основних, виших и професионалних школа; они су узимали за пример чувеног Кершенштајнера, директора јавних школа у Минхену, који је мало по мало навикао своје сународнике на идеју да се обавезно школовање продужи до осамнаесте године. Јавно мњење у Великој Британији мало се интересовало за те пројекте рефорама пре рата. Рат је имао све да измени. Прека потреба да се што пре обуче хиљаде војника, криза муниције, сваког дана неопходнија потреба за техничаре, тумаче и специалисте сваке врсте, дадоше на знање да треба развити наставу на све могуће начине. Човек који покуша да оствари законодавно дело ради задовољења тих потреба јесте Г. Херберт Фишер: већ чувен професор, историчар познат са својих радова, поглавито са свога дела о бонапартизму, које је преведено на француски, он постаде Министар Просвете децембра месеца 1916, и на том месту остаде до пада Лојда Џорџа. Нови Министар отпоче са једном широком анкетом, консултујући не само професионалне наставнике, већ и индустријска удружења, радничке синдикате и администраторе вароши или грофовина чувених по својим школама. Тако обавештен, он изнесе своје пројекте пред Доњи Дом 19 априла 1917, у једном двочасовном говору у ком је изложио, не Ј9ш један прецизан програм, већ главне потребне новине. „Сви разумеју, рекао је он у суштини, да треба побољшати наше школе, у часу када рат гута многе од оних који би били природне вође ове