Просветни гласник

490

Просветни Гласник

предавања у тим школама могу се држати само између осам часова ујутру и седам увече, а послодавци су дужни да дечацима и девојчицама оставе довољно слободног времена. Сваки ученик мора походити три стотине двадесет часова годишње: ти часови могу бити распоређени на разне начине, према локалним потребама. Раеписи Министарства Просвете показују његову склоност за осам часова недељно за време четрдесет недеља; тих осам часова могу бити распоређени на све радне дане у недељи, или груписани у два полу-дана, или чак, што би било незгодно, у једном једином дану посвећеном учењу. Властима је остављено да реше ове појединости. Оно што је главно, то је да ова настава подразумева не засебна, неповезана предавања, изабрана насумце, као што се то сувише често дешавало у друштвима за после-школско васпитање, већ једну програмску целину која наставља дело основне школе, тако да развије интелигенцију и способност дечака и девојчица. {рси м тих потребних остварења, закон од 1918 указује и на многе друге као могуће. Предвиђени су курсеви за одраслу младеж, летишта за време распуста, средишта за телесно васпитање ; деца сувише удаљена од школе могу добити благодејање да би се сместила у породице које станују ближе. Законодавац пружа веома разнолик програм доброј вољи пријатеља младежи обећавајући им државну новчану потпору. Тај племенити идеализам, тај демократски дух објашњава добар пријем на који је наишао „Закон о васпитању" код народа који је, после 11 новембра 1918, веровао да су све наде допуштене. У осталом, један покушај који је баш тада извршен изгледало је да их оправдава. Као што је обавезно служење војске довело на егзерциришта пуно неписмених војника и великих незналица, тако је и једно друштво, основано инициативом лорда Горела, почело за време лета 1918 да пружа .осн овно васпитање са доста успеха. Осим тога, закон је успокојавао бојажљиве употребљавајући поступност. За време седам година, обавезно школовање има бити само за дечаке и девојчице од четрнаесте до шеснаесте године, а не и за оне од шеснаесте до осамнаесте године; у истом међувремену, допуштено је задовољити се са две стотине осамдесет, уместо три стотине двадесет часова годишње. Извесне велике вароши налазиле су чак да је влада сувише несмела и да је минимум од три стотине двадесет часова недовољан: Лондон, Бирнимгам, Брадфорд, Манчестар, истакоше се ревношћу којом се власти дадоше на припремање оснивања и уређења продужних школа. Митинзи ђачких родитеља, већином из радничке класе, бише одржани да би се проучило примењивање закона и утврдиле жеље породица; у Нотингаму на пример, одлуке донесене на једном митингу ове врсте бише предате написмено властима, које обећаше да ће их имати у виду. У току целе 1919 године, могло се веровати да примена Фишеровог закона неће наићи на сметње.