Просветни гласник

492

Просветни Гласник

јест да од четрнаесте до шеснаесте године васпитање има бити опште, а од шеснаесте до осамнаесте настава специализована према личним позивима у животу. Отуд истакнуто неповерење извесних индустриалаца према продужним школама. Понеки су покушали да их замене практичним школама (шогк бсћоо1б) организованим по њиховим фабрикама; али раднички синдикати бојкотују послодавачке школе. Затим, започета у априлу 1920, примена оног члана закона који забрањује индустријски рад деци испод дванаест година незгодно се подударила са општим недостатком јевтине радне снаге. Најзад, три стотине двадесет или бар две стотине осамдесет часова одузетих сваке године продуктивном раду дечака и девојчица доприносе такође пооштравању те кризе, опасне у доба скупоће. 'Гако је Закон о васпитању изгубио драгоцени ослонац међу послодавцима. Друга једна сметња, неизбежна али привремена, јесте недостатак учитеља, нарочито за продужне школе. Како се њихова предавања држе дању, у исте сате кад и предавања у основним школама, не може се тражити од учитеља да у продужним школама држе накнадне часове. У осталом, посао би био сувише тежак за њих. Прорачунато је да би у једној осредњој енглеској вароши продужне школе имале бар 2000 ученика; ако се узме да школске зграде садржавају по четири стотине седишта, онда то чини пет група по четири стотине ученика. Са разредима од четрдесет ученика, сваки би учитељ протурио кроз руке за време једне недеље (ако су осам часова распоређени на по пет школских дана) две стотине ученика. А овима су потребни учитељи нарочите врсте: као што то каже распис Министарства Просвете, ови ученици се разликују од ученика основних школа годинама старости, од средњошколаца својим тежњама, а од и једних и других ограниченим бројем часова које посвећују учењу и веома живим осећајем независности. Требало би дакле образовати један сасвим нов персонал, састављен од људи не само учених, већ и упознатих са професионалним стварностима, способних да заинтересују своје слушаоце за индустрију, трговину и модерни живот. Почело се са тражењем таквих људи у доста разноликим срединама: међу бившим добровољним професорима вечерњих школа, међу вођама бојскаута или планинки, међу ученицима радничких курсева, међу некадањим активним официрима и подофицирима који су у рату дали доказа о специалним способностима. Разуме се да се мисли доцније заменити тај персонал покупљен с брда с дола хомогенијим наставничким кадром, састављеним од људи са университетском спремом, који ће осим опште образованости имати и практичну спрему. Проблем је дакле тежак за време првих година, али .није нерешљив. Праве тешкоће, оне које су парализовале примену закона, јесу економске тешкоће. Г. Фишер је још 1917 године изјавио да су његове реформе изискивале знатне трошкове, али је стварност превазишла сва