Просветни гласник

496

Просветни Гласник

познаје средства која ваља употребити и методе којих се треба држати да би се добро управљало животом. Емерсон је у овој књизи непоуздан путовођ својих читалаца, јер непрекидно скреће с пута којим је пошао, баца се на странпутице, враћа се натраг, и задржава сувише на неважним местима. Он је сав неједнак и нераван. Неки пут је његова мисао истинита, дубока, готово гениална. Али за тренутак па се Емерсон отисне с те висине и стрмекне у обичне, свакодневне мисли, или се чак загреје заблудама, па их уздиже као истине. Г-ђа Секулић вели за њега да је сјајан есеист. Доиста, има у њега врло много сјаја, али различне врсте. Час је то сјај диаманата, час пресијавање тек изливеног комада бронзе, час светлуцање трулог дрвета у мраку. Емерсону као да није било стало до тога да нас обавести, него да нас засени својом афористичком духовитошћу и запрепасти масом научних појединости које су поселе његов мозак. Емерсон препоручује да се говори искрено и јасно, а он не чини ни једно ни друго. Ако се хоће да говори искрено, нашто онда нагомилати и збиги у једну књигу масу разних научних ствари исказаних и сувише аподиктички, без доказивања и објашњавања, кад оне у оваком облику не доприносе ни мало разумевању животних циљева? Ако је хтео бити јасан, зашто је напунио и препунио своју књигу многим тамним и нејасним афоризмима, непознатим именима, стиховима разних песника, цитатима појединих писаца и анегдотама које врло мало помажу да се разуме вештина управљања животом? Зашто је употребио тешке метафоре, претеране хиперболе, смела и нетачна упоређења који, набацани једно на друго, стешњени, исецкани као секиром, чине књигу и сувише неразумљивом? Има реченица које треба разрешавати као ребусе, других које, као речи опсенарске, имају звука али не и значења, трећих које су поезија, а не морал и филозофија. Једну главу своје књиге (VII) Емерсон је назвао Посматрања на дохват, а требало је то ставити као наслов целе књиге, јер би јој то најбоље пристајало. Он сам даје разјашњење тога факта. „Ја који сам у свом животу слушао много говора и дебата, читао песме и књиге свих врста, конверсирао с многим људма од духа, ја сам све једнако жртва сваке нове наштампане стране". То је штета за Емерсона, али још већа за читаоца његове књиге. Изобиље разноврсних и разнородних тврђења збуњује човека уместо да га чему научи. Таман се читалац докопа какве паметне идеје, а она намах одлетела негде далеко, а пред њим дефилују друге, слабе и незнатне, нетачне, погрешне, нејасне, кадшто иретенциозне, надмене, и готово увек претерано китњасте. Таман сте нагризли једну тему, а Емерсон вам је истрже и даје вам другу, трећу, четврту — као што бива у салонима беспосленог света, у којима сваки износи на пазар свој дух, своју оштроумност, свој научни пртљаг и своје лексиконско знање, да би се што јаче истакао испред других. Питао сам се читајући ову књигу: шта хоће ОЕај добри Емерсон ? Нити озбиљно развија какву