Просветни гласник

Књижекни преглед

497

научну идеју, нити врши исцрпну критику савременог живота, нити ствара какав свој филозофски систем, нити јасно износи морална начела која би служила појединцима за управљање животом, нити даје скицу нове друштвене организације, која би омогућила бољи живот и веће благостање ширих маса. Ништа од свега тога. Он је само један козер вишега ранга и јачега ауторитета, да употребим познати израз једног нашег чувеног државника и дипломате. Он се од обичних салонских козера разликује тиме што узима значајније теме, што располаже духовитим реченицама, што има местимичне дубине у идејама и повлачи овде-онде гениалне потезе. Али је несређеиост и невезаност његова писања сасвим слична разговорима по салонима. Стил његов подсећа у исто време и на Тацита и на Виктора Ига, само је мање јасан но у првога, а мање снажан но у другога. ❖ Нећу поредити Емерсона са митолошким Протејем, али он збиља мења свој лик у току ове књиге. Једном говори као мислилац трезвено и разумно. Затим дође песник, одгурне у страну мислиоца и отпочне своје поетске декламације пуне претераности и нетачности. Ето га затим моралист, који говори да „ничија срећа не може постојати крај несреће других људи", и који каже: „праве и трајне победе јесу победе мира а не рата". И таман да му довикнете: браво! а велики моралист се у тренутку, брзином Фреголијевом, преобрати у крупног буржоу који с презрењем говори о маси или даје практичне савете за постизање личне среће. Замало па се пред вама јави научник упознат са резултатима природних наука, да га убрзо замени свештеник, истина мало бунтован, али опет загрејан религијским осећањем и веровањем у промисао. Али у свим тим разним улогама он није умерен и опрезан у тврђењу и суђењу. Кад једну ствар брани, Емерсон то чини страсношћу једног адвоката, а кад је напада, узима оштар тон државног тужиоца. Кад хоће да омаловажи масу, коју он, наравно, није добро проникао, он вели: маса је животињска, малолетна, блиска шимпанзу. За отмено друштво такође има претераности уоцени: „Оно нам", вели, „чини услуге једне парфимерије или једног завода за прање". Ако ничега другога, требало би да се Емерсон сетио једног отменог друштва које је дало Ларошфукоа-а, чије су идеје и по јасности и по тачности и по духовитости далеко изнад ове књиге Емерсонове. Кад хоће да похвали скромност, он опет претерује, говорећи да светски човек: „прави се нико, облачи се просто, не обећава ништа, извршује много, говори једносложним речима... Његова конверсација се креће око питања о времену и дневним новостима, ну покадкад дозвољава да буде ухваћен у некој мисли и онда скида браву са своје учености". Ако је такав мутавко светски човек, зашто Емерсон на другом месту говори да се „без интелигеншне конверсације зарасте у маховину?" Јер говор о времену и дневним нопровоетнв гласник , и књ., 7 и 8 св., 1923. 32