Просветни гласник

498

Просветни Гласник

востима зацело се ни у Америци неће сматрати као интелигентна конверсација која треба да „пробуди у људма осећање достојанства и да их упути на нове начине живота". И пошто је најпре тражио од светског човека да попут дивљака говори у једносложним реченицама, Емерсон се баца у претеране похвале конверсације. „Нема књиге ни уживања у свету која би се с тим дала сравнити". Па онда додаје: „Конверсација нам не једном него увек поново даје осетити да нас себи зове једна духовна сила чија нам уопштења у Васељени дају више радости и користи него ишта од онога што сада зовемо философијом и литературом". Ова последња реченица не само што је нејасна и магловита, него је претерана и нетачна, у колико се може назрети њен смисао. Прочитајте у Емерсона главу о Понашању. Пуна је претераности, нарочито у химни очима. Емерсон је заборавио на циљ своје књиге, па се сав занео цртајући моћ и снагу очију. „Очи откривају древност душе, то јест кроз колико је облика већ прошла на путу уздизања". Тако што не личи Емерсону, чак ни Смајлсу, него каком Рудезу. „Разлог што нас људи неће да послушају", продужује Емерсон, „то је што на дну наших очију виде блато". У ствари, нити се блато у души рђавих људи појављује у очима, нити се кроз бистре очи види чисто срце. Много пута безазлене очи крију опаку душу. Емерсон има пуно таквих захукталих фраза, које откривају у њему козера, духовита, лепорека, али кашто и сувише брбљива, а понекад и настрана. Он нпр. сасвим озбиљно понавља стару фразу: колико човек зна језика толико и вреди, ма да је она данас сасвим изгубила своју некадашњу вредност. А кад говори о скромној одећи, он истиче за углед Наполеоново „једноставно одело" и Гетеово „више рђаво него добро одело" које је он волео носити „у саобраћају са странцима". Међутим, и један и други нису се тако облачили из скромности него из таштине и афектације. Кад је човек Лаплас, није му зазорно шетати са оцем сељаком под руку пред најлепшим светом у тилеријској башти, каже тачно Легуве... * Емерсон се стално, пошто је излио пред нас своју афористичку, често мутну и пенушаву мудрост, баца у претераности. „Кад осетите да вас срећа привлачи, то је јемство да вам је и на домаку". „Наше молитве су пророци". Или још: „Кад неки бог зажели да јаше, макоји иверак или шљунак ће напупити, истераће крилате ноге, и послужиће богу као коњ". Кад Сима Милутиновић пева: „Колумбија из пучине никне, кад одважник науми је наћи", и кад Едмонд Ростан пише: „Мислећи на цвеће често успемо да оно и никне", онда ми знамо да су то снажне песничке фигуре које поезији силно појачавају лепоту. Али шта ће те претераности у делу једног моралисте, којем је дужност да пази на тачност својих поставки, те да не прецени или потцени значај воље у акцији човековој! Како да разуме читалац ону фразу о моли-