Просветни гласник
502
Просветни Гласник
периоди. Има повише млађих писаца који пишу као да су јели бунике. Сваки им напис кипти страним и егзотичним речима, које често немају никакве везе са предметом о коме се пише, и кадшто у онаквим комбинацијама немају апсолутно никаква смисла. Читајући њих, чисто се човеку учини да је васкрсао покојни Чагљина из породице Бакоње Фра Брна, али да је своје сељачко рухо заменио варошким, сишао са села овамо у престоницу и пише у књижевним листовима уместо да држи беседе у породичном кругу. Г-ђа Секулић, разуме се, није загазила тако дубоко у овај бесплодни модернизам. Њено је писање често коштуњаво, али садржи увек здраву језгру, ма да је тешко до ње доћи. Има других, међутим, у којих сем тврде и чворнате љуске нема више ничега... ЈАША М. ПРОДАНОВИЋ
КЊИЖЕВНИ ПРИЛОВИ ИЗ ЖИВОТА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА (1861—1894) 21 јануара 1894 г., око седам сати јутра, издахнуо је Војислав у својој тридесет трећој години живота, после једне агоније, изнурен кратком, но тешком болешћу која је, десет месеци раније, сурвала у гроб и његова брата Милутина. Оба оборени од једне исте болести, и то болести која ни у очевој ни мајчиној фамилија не беше позната! Откуда ово? Да та болест не беше последица једног прилично несталног живота и систематског запостављања што га је наша кућа кроз двадесет година подносила? Можда. Иначе, не бих знао рећи како су њих два запатили исту болест, — један у Књажевцу, други на саму Косову. Можда ћу, у излагању следећих успомена, успети да то ближе образложим. Засада то само напоменух, тек да би се могао разумети онај узвик нашег оца када је, вративши се из покојникове у своју собу, саломљен болом, уздахнуо: „Децо моја, мученици моји!" Последњих дана отац беше толико узбуђен да не имађаше срца да уђе у собу болесникову. Када се Војислав у зору занео, њега сташе припремати за најтежи глас. Пуних два месеца борио се Војислав с душом. Неколико пута, у заносу, тражио је свога синчића, Милутина — Мишка, - па је престао тек онда кад је, при издисању, угледао визију пок. мајке. Покушао је да пружи руке привиђењу; дваред је прошапутао: „Мајка! Мајка!"; трећи пут је, на половини слога, занемео. Мислим да му је визија пок. мајке олакшала последњи час, као што верујем да је, умирући, оним својим тражењем Мишка, одвео собом