Просветни гласник

Књижевнк Прилози

503

и свога мезимца. Код троје деце, он се, полазећи из овог живота, сетио само свога сина; њега је искао, па и добио. На шест недеља по смрти његовој, добисмо телеграм од његова таста из Бачке да је мали Мишко умро од запаљења мозга. Код самртничке постеље самртникове налажаху се само његова жена Зорка и наша тетка Љубица, која нас све од рана детињства, поред наше мајке, неговала и надгледала. Она му је придржала воштаницу и склопила очи. Сви ми, остали, бесмо удаљени у суседну собу, да не би умирућем својим болом — можда и плачем — још више отежали растанак са овим животом. Прво известише оца; он журно уђе из своје собе у суседну, где је тетка Љубица над покојником већ плакала и по обичају тихо нарицала своје складне импровизаторске тужбалице. Отац нареди да нико не улази док он буде тамо. Није допуштао да га виде потресена и раслабљена. Осим ове тетке, која сеђаше чело покојникове главе и, наричући, набрајаше и позиваше покојника да отвори очи, да види оца и децу своју, итд., у соби беше још само Зорка. Прибрана и чврста хода приђе отац мртвацу, па када угледа спокојно лице умрлога сина, он положи руку на његово чело и помиловавши га по глави, обуздавајући иритајени бол, само што рече: „Сине мој, високо си се узнео; али, нешто Бог, а нешто људи, не дадоше да истрајеш до краја!" После тога, ваљда да га очинска слабост не ода, окрете се журно од мртваца и затвори се у своју собу, где се, без његова допуштења, није могло улазити. Сахат доцније напустио је стан и отишао зету, откуда се вратио тек трећег дана по укопу. Није могао остати код куће, где би био принуђен да сачекује и прима усмене изјаве саучешћа и утехе, што је његовој нарави било неподношљиво и одвратно. Тако није присуствовао ни погребу, но је процесију незапажен посматрао из зетњева стана, који се налазио на Теразијама у близини Двора, у кући Саве Грујића. За живота свога, поред свих сјајних оцена, Војислав није могао ни сањати колико је дубоко забраздао својим песничким творевинама у душу омладине и остале интелигенције. Глас о смрти његовој изазвао је необично узбуђење свуда, а особито у престоници. Вас дан и сву ноћ у очи погреба, навирале су групе младих и старих да га последњи пут виде и да се опросте. Међу овима беше неброј које покојник за живота није никада видео. Стари људи који памте многе сахране знатнијих људи, веле да оволиког учешћа нису видели у Београду, изузимајући још при сахрани кнеза Милоша. Па тако беше и после укопа. Два-три месеца, омладина је, налазећи се још под првим утисцима осећања, дан из дан обилазила песников гроб. Није било дана када на његовој хумци нисмо затицали по десетак