Просветни гласник

504

Просветни Гласник

и више карата посетница и по који цветић руже, камелије или хризантеме, које женска омладина полагаше на гроб песников. Могло је бити бољих и већих песника пре њега; али нико од њих није уграбио срце младости, нико није толико очарао омладину својим песништвом у погледу оне најнежније сањалачке лирске романтике. Као „фрушкогорски славуј", Бранко, тако је и Војислав ужљебио своје име у душу омладине, и ја верујем да ће то име многа поколења нежно осећати, као и музику мелодичног језика у његовим творевинама. Али, на жалост, његов гроб умало што није дочекао, захваљујући гробљанској администрацији наше престонице, судбину гроба очева. Не водећи рачуна ни пажње о гробовима заслужних покојника, Општина је допустила да се раскопа гроб Јове Илића^ из кога су избачене његове кости и кости наше мајке, и закопане или, можда, и разбацане незнано где. — То се претпрошле године (1921) догодило и са Војислављевим гробом: гроб је раскопан и кости избачене из земље. Захваљујући само Г-ђици Драги Марковићевој, која се тога јутра, случајно, затекла на гробљу и спазила ову непажњу, ми смо о томе доставили председништву општине заједно са протестом, те су кости наново још истог дана враћене у земљу. ДЕТИЊСТВО Цело детињство Војислављево до његове четрнаесте године прошло је у периодичном боловању, неопасном по живот, али несносном до неиздрживости. По читаве недеље и месеце он је био прикован за болесничку постељу. Прве године по рођењу добио је по глави и ногама кожну болест, „фирцигер", која га неиздржљивим сврабом до очајања мучила. Годинама се чинило све да се излечи; али ни посведневна купатила, ни апотечки лекови, не беху у стању да га спасу. Од времена на време ови би ексцеми засушили и усахли, да после кратког оздрављења букну новом силином. Свраб главе и ногу доводио га је до очајања, да је разгребавао кожу до крви; ексцеми би се тада подљутили, те би, онда, настали јаки болови, све докле разгребане ранице не засуше и онај несносни свраб на ново не почне. Најпосле, ова болест појачала је толико да му се кожа под коленима уШтави и колена подвише, те их задуго није могао исправити, него је недељама ишао по соби о штаци. Тако прикован за постељу, провео је најлепше детињство затворен у соби и у неостварљивој чежњи за слободним кретањем, игром и друговима. Његов живи темперамент морао је да се ограничи искључиво на посматрање природе и живота кроз прозор, према коме се налазила његова постеља. Кроз тај прозор, данима и недељама, живи детињски дух упијао је чежњивим очима пространу башту пуну зеленила, широки Дунав над којим сеогледало бескрајно небесно плаветнило ; слушао шуморење грања и гледао час тмасте облаке, час меланхоличне зимске пејзаже.