Просветни гласник

Књижевни Прилози

507

као и ми сви, тако се и он брзо разочарао у „лепотама" школске дисциплине и наставе. Ма да је био бистар и из почетка врло приљежан ученик, он се врло брзо почео отпађивати и ратосиљати школе и учитеља. Нико од нас у кући није био мажен, али тако исто није било према деци сурова опхођења од стране старијих наших. Отац је био озбиљан и строг, али уздржљив према нама, докле нам је мајка ситне детињске испаде праштала, и кад год је могла — у чему је увек успевала трудила се да очеву строгост смекша. У школи је ишло сасвим друкчије. Тадањи учитељски методи ишли су на то да ђак изгуби вољу на свако школовање. Они не беху учитељи и васпитачи, него школска плашила што их је Бранко онако тачно приказао у својим стиховима: Ој, давори, учитељи клети Да чудне сте и грозне хавети, Пола мачке, а пола сте људи, Лица људског, а мачије ћуди!... Проћи кроз разреде у којима се наизменце ређају учитељи какав беше нпр. поп Михалаћи, Милан Стојковић-„белокапац", Дим. Обрадовић, Паја Векецки, значило је: ропско стрпљење, или беспримерна кураж и самопрегорење. Са страхом и натезањем полазило се јутром у школу, а са необузданом радошћу јурило се излазу када би школско звонце огласило крај учењу. Јер цело учење у школи иропраћано је виком учитеља и јаукањем и писком деце, која су, за најситнији немирлук или грешке у преслишавању, извођена пред скамије и шибана по телу. Појединим учитељима било је и то мало, па су измишљавали и неку врсту мучења. Тако је поп Михалаћи, у првом разреду, имао једну столицу којој седало беше таман толико проваљено да се детиња глава кроза њ провуче. Грешном детету привукао би главу кроз тај оквир, па га је за тим немилице шибао. Другом учитељу било је мало осудити дете на клечање за време часа, него би му под колена расуо кукурузна зрна, на којима би оно клечало. Паја Векецки, учитељ у трећем разреду, када би се наљутио, дохватио би дете за косе, заошијао га око себе и онда одбацио, да дете полети и главачке о таблу удари. Једно дете из Палилуле тукао је све докле му крв на нос нијеударила; једва је стигло кући и два-три дана доцније умрло. Са таквом методом школовања и дисциплином која захтеваше од живахних малишана да мирно и непомично седе на својим местима и чувају тишину, тако „да се мува чује кад пролети", — деца мало живљега духа нису се могла саживети. Одмах у почетку школовања, Војислав је имао за учитеља неког Милана Стојковића-„белокапца", човека који се непоколебано држао утврђеног метода застрашивања. Кад је првога дана видео како учитељ изведе једног малишана пред скамије и стаде га шибати прутом, само