Просветни гласник

506

Просветни Гласник

и њихови поступци. Милутин је био вредан сарадник на оба листа; и докле је у Војислављевој Хавети исмевао мене, дотле је у моме листу исмевао и пецкао Војислава. А читаоци су нам били: отац, мати и остали укућани, на петнаест душа. Први покрети Војислављева пробуђена талента кретали су се искључиво у сатири и хумору. Поред почетничких, детињских стихова, наперених увек противу мене, он је тада написао једну подужу приповетку пуну детињске оштрине духа и хумора, у којој је описао један мој пут у манастир Раковицу. Приказао ме је као неумитна моралисту и борца противу заблуда и калуђерског лицемерства. У манастир сам пошао да на лицу места откријем сву лаж и обмане којима нас калуђерски „испосници" засипљу. Пред самим манастиром наиђох на оглодану кост манастирског магарца, који је, пре месец дана, липсао, па га сеоски пси оглодали и развукли. Не разбирајући каква је то кост, ја је зграбих и, дигнувши је у вис, узвикнух претећим гласом према манастиру: „Ха, лицемери калуђерски! Ово ли је испосништво ваше?" Итд. Војислав, до тога доба, не само да није читао Дон Кихота, него није ни чуо о њему ништа, те је у толико занимљивије да је он кроза целу приповетку осликао у мојој особи нешто слично „витезу од Манче", који, тежећи да спасава све од зла и заблуде, сам неразмишљено запада у заблуде. У томе сатиричном и хумористичном правцу манифестују се први зачетци његовог песничког талента. Али, под утицајем очевог идеализма, занет, у своме песничком стварању, уметничким лепотама класичних времена и романтиком свога унутарњег схватања, он је запоставио оно прво овоме. Па ипак, где-где, у зрелијим годинама, провирује тај његов дух у појединим песмама, као што је нпр. она песма о маломе Павлу који је једне зиме отишао у рај и брао рајске јабуке. И што је залазио дубље у живот, Војислав је све више нагињао хумору и сатири. Са његовом последњом песмом, Амор на селу, у којој се запажа потпуно сазревање песничко-уметничкога талента, он је већ кренуо томе првопочетноме правцу хумора и сатире. Да прерана смрт није истргла перо из његових руку, позније песништво његово било би упућено тим путем, којим је и започео прве детињске огледе. ШКОЛОВАЊЕ. — ЖЕНИДБА Једно, дугогодишње боловање; друго, што је наш отац, докле бесмо још у првоме детињству, претпостављао суровој школској стези наш физички развитак: игре и што више слободна кретања у чистом ваздуху; и најпосле, тадањи школски метод наставе и васпитавања деце, учинили су да Војислављево школовање беше безредно и натегнуто. Војислав је жудео за школом и био је врло радостан када му мајка купи Буквар и таблицу, те га поведе ради уписа у први разред. Али