Просветни гласник

Књижекни Прилози

509

виши идеал, и не разбирајући много што је још ђак и како ће се живити после, он се, 1883 год., тајно и без знања и допуштења очева венча с њоме у палилулској цркви. Када је наш отац сазнао за овај догађај, плануо је срџбом и казао нашој мајци да неће да зна више за њега, и нека му не изалази на очи. Отац није имао ништа противу његова избора; али иије допуштао да тако шта учини пре него ли доврши школе и створи могућност за самосталним животом. Недељу дана доцније, када га је прва срџба прешла, он је, разгаљен једном духовито изведеном комичном интервенцијом нашег најмлађег брата Жарка, допустио да младенци, који тада становаху у оној тескобној собици код Тијанине мајке, дођу кући. Када му приступише руЦи, он још с врата нареди Тијани да сиђе у кухињу и да му скува кафу. Војислав је остао у соби. Отац је био већ измирен са догађајем, али му је зато ипак пребацио што је учинио то пре реда и времена; а кад је већ учинио, сад нека се узме добро у памет, те да брак схвати у пуној озбиљности његовој. Нежна и блага, Тијана је заслуживала потпуно љубав наше куће. Наша мати толико је заволела своју снаху, која, тако рећи, беше још дете, да је никада није одвајала од себе. Није дуго живела. Након три године, када је навршила осамнаест свога живота, умрла је на рукама свога мужа. Родила му је двоје деце: сина Момчила и кћер Зорку; али оба детета умреше за живота њезина. Колико је Војислав био нежан супруг и пажљив према жени у болести, навешћу овај пример. Када је Тијана, исцрпена наглом туберкулозом, пала у постељу из које се неће више дићи, Војислав не само да није одмицао од болесничине постеље, него до њезина издаха не хте одвајати своју од њезине. Када му, једаред, обратих пажњу на опасност која може због тога и његово здравље снаћи, он ми одговори: „Знам да је тако, али не могу друкчије! Треба да видиш само како као преплашено дете прати сваки мој покрет. Када бих оделио постељу, њој би било потпуно јасно шта је с њом. И ја бих, тако, постао њезин џелат!" Тијанина смрт оставила је тако дубок траг у Војислављеву животу да је, у једно време, помишљао и на самоубиство. Дуго се он борио са тим осећањем, па је, најзад, ударио, услед тога, у испаде неуредна живота. До тада у сваком погледу умерен, он је сада почео да живи бурно, надајући се да ће тако заборавити оно што је изгубио. Његова, некадањим недугом, спутавана бујна нарав, пробила је, сада, уставе и избацила га из колосека уредна живота. (Свршиће се) ДРАГУТИН Ј. ИЛИЈЋ