Просветни гласник
510
Просветни Гласник
НАУЧНИ ПРИЛОЗИ
ЕПИСКОПСКА И МАНАСТИРСКА ВОЈСКА Владику Мелентија Павловића „пратило је стотинама коњаника" 1 ). Тај обичај је био и пре Мелентија: владике су (Грци) обилазили манастире у пратњи великог броја коњаника, који су у њиховој служби били, и који су употребљавани за брутални притисак над старешинама манастирским да би се што више новца изнудило. И после Мелентија се одржава обичај да епископа, кад путује по својој епархији, прати народна коњица: коњица једне црквене општине дочекује га на својој граници, па га прати до границе друге црквене општине, на којој га дочекује коњица те општине, и тако наизменце траје док год епископ кроз своју епархију пролази. Тај обичај је заостатак једне установе која је постојала у средњевековној Србији: епископеке и манастирске војске. И а рпоп се може закључивати да су манастири, који су били велики феудални поседници, због тога и врло богати, поред тврдих зидова, градова, што су их окружавали, морали имати и оружану војску која ће их од гусара бранити и толике подложнике на рад нагонити, у реду одржавати и спречавати да се са манастирских поседа не разбегну. Како су епископи по правилу били уз велике манастире, то је манастирска војска и њима служила кад год су се где кретали. Манастирска (и епископска) војска је обично била коњица, у оно време највише цењена војска, која је била у стању нападача разбити, онога што бежи стићи и у брзом налету чуда починити. Доказа о томе да је постојала манастирска војска има и у неколиким хрисовуљама. Тако, на пример, краљ Стефан Драгутин одређује да призренске метохије дају Хилендару људе да стр-кжетк страже иа мори на пристдикинти-) ; краљ Стефан Душан око 1332 год. уступа Хилендару један манастир у Штипу и одређује: к*и соу отроци с конкл\и, да нмћ, истк законк, ккги по\-оди икономћ крал1о или на котороу год-к ракото!,-, а они ск нилхк па коиј \"к, а да ил\к а кони ме о\*зил\ак>тк ни подк токарк да се пе подклагангтк, мк сами ск пил\и да по\-одетк 3 ). У хрисовуљама датим домаћим манастирима војници се изреком помињу. Краљ Стефан Урош II, у хрисовуљи датој 1300 год. манастиру Св. Ђорђу Скопском, вели: И Хранча по ткстнин-к оклкки цркккоу, да нстк црккокни коиникк о\- закоик бкетаго ©имеона и бкггаго бакк! и да ил\к се коии не
М. Ђ. Милићевић, Додашак Поменшу, 186. 2 ) Ст. Новаковић, Законскн саоменнцн сраскнх држава средњега века, 387. 3 ) Исти, 402.