Просветни гласник

516

Просветни Гласник

у боји, свака од ових свезака има у другоме своме делу краће приказе, често и критичке, важнијих етнографских дела (на првом месту бугарских), и сирову етнографску грађу. Уз све ово долази готово редовно етнографска библиографија. Мене су нарочито заинтересовали чланци бугарскога географа, професора А. Иширкова, и очекивао сам, донекле и с правом, да ће се у њима моћи, после ове светске катаклизме, наћи много више помирљивости у нашој познатој националној препирци са Бугарима, али> сам се, неочекивано од Г. професора, преварио. Сва три његова чланка, изгледа, иду к томе да се што више и што јаче обнови наш предратни спор. Износећи, по проф. Иванову, да је Бугара било 1912 близу 6 милиона, Иширков умеће у тај' број готово 1*5 мил. Бугара у Македонији и Источној Србији, па додаје: „Числото на бт>лгарит'ћ вг източна Сгрбин прћдставл м^чен-в вгпрос. Сргбската статистика ие признава бглгари вђ кралството". У другоме своме чланку о Румунима на Балканском Полуострву износи њихове бројеве за Североисточну Србију, Дунавску Бугарску и Добруџу. Не верујући никако нашој државној статистици, ни етнографским делима и картама Вајганда, Цвијића, Каница, Јиречека, он прима за истинит само број Романског, професора на Университету у Софији, који је у време бугарске окупације ту област у Србији прокрстарио у свима правцима и нашао у њој 200.000 Румуна. Али му је тенденцијама пун нарочито чланак: Имената на ннкои наши градове. Осим етимолошких расуђивања о именима оних бугарских градова који су данас на бугарској државној територији, професор Иширков броји још у „наши градове" и оне са наше државне области: Пирот, Битољ, Тетово, Велес, Скопље, које убраја у градове са два имена због мешавине становника у њима; па Штип и Дебар, осим других, које меће у оне са двојним, али не толико различним именом. Имена: Дебар и Цариброд имају везе са изгледом земљине површине на којој су, Струмица и Ниш имају имена својих река, а Крушево, Врања, Прилеп, „Кјуприли", „Монастир", Бела Паланка, одговарају етимолошким њиховим изразима. Није довољно образложено констатовање да „Ние сега с положителност кожем да кажем че имената Пеш,а в Унгарин, Бћлград-в в Сврбин и Албании, Призрћнг, Прилћпг, Дћеволг, Проећкт,, Лћсковецв, Преспа, Лггодина и други с-к дадени на тил градове от бглгарските славнни", јер је „много важно произношението на известни типични бЂлгарски звукове, като ћ: а, еа, Ја; а, -б, б, цј (от 1ј) и жд (от с!ј)". Оваква и слична тврђења не могу бити потребна једноме часопису чији циљ има увек да остане исти: научност. ЕМИЛО Ј. ЦВЕТИЋ