Просветни гласник

Три школе у Холандији

543

Када сам с дивљењем застајала пред њиховим Рембрантом, Ван Диком, Ван Стином и читавом плејадом других великана, опет сам се с тугом сећала наше Симониде избодених очију, наших јеванђеља, наше Јефимије, и њенога веза, обесвећених фреска наше царице и царева. Када сам кроз стотине километара јурила возом од Харлема до Амстердама кроз дивна поља засута белим, љубичастим, ружичастим и разнобојним лалама — народно цвеће холандско, — које народ с љубављу нодиже и гаји, ја сам се сећала нашега Косова у априлу месецу, кроз које се човек сахатима вози кроз црвене божуре и булке, једноставне, увек црвене, увек исте боје, јер су храњени увек истом храном, крвљу људском, док се у овој срећној земљи цвеће храни разном храном, храном за цвеће, коју су људи ириуготовили, те се зато лале могу свуда пресађивати и с успехом на свакој земљи расти, а наш тужни божур, увек црвен, хоће само хране из срца људског, и неће да живи ни у којој другој земљи до на оној у којој се зачео. Све ово изазвало је у улени само тиху тугу, измешану с неким пригушеним болом, и као владика песник некада, са сетом сам ишла по свету, мислећи шта смо и шта смо могли бити, али мржњу нисам осећала ни спрам кога. Требало је да дођем у ову скромну школицу у којој се увек отима од смрти животу по педесеторо до седамдесеторо деце, па да осетим инстинску мржњу спрам вековног непријатеља и тиранина који нас је научио у току векова да се само одричемо живота и да гајимо у себи готово неки култ спрам смрти, и да се не бунимо кад из нас и из наших живот излази. Они су нам криви што су нас на неки начин научили да се тако лако са смрћу миримо и да њој појемо оде, у место химни животу. А овде, на овом месту, у овој школи за туберкулозну децу, осетила сам шта значи живот здравих људи, чија је прошлост могла бити и тешка и крвава, али није била пустош као наша. Овде сам осетила јаче но икад да треба да заменимо наш стари вековни идеал: да је лепо умети се одрећи живота и хладно и мирно ићи у смрт, идеалом да живот треба и мора да се живи, да се не сме жртвовати све оно што и по цену тешкоћа и сметњи може да се од смрти спасе животу; да је живот идеал, а смрт зло против кога је дужан свак да се бори свим силама. * Пре но што завршим, нека ми је допуштено да овде међу вама, који сте пријатељи деце и радите на добру њиховом, изразим жељу шта мислим да би ваљало чинити за напредак наше школске деце, баш у вези с овим напред изложеним. Школске прилике наше деце не изгледа ми да су се на боље промениле од оних у којима је још некада моја генерација живела. Има