Просветни гласник

546

Просветни Гласник

Учитељи би у овом погледу, крај свега што је њихов однос с општинским и школским властима на селу често доста тежак, могли својом инициативом, уз сарадњу мештана, да учине доста. Али за ово је потребно подићи учитељски ниво, посао који не зависи много од учитеља већ великим делом од државе и приватне инициативе. Ако бисмо се запитали колико је учитеља у току живота доспело да оде у коју другу земљу, да виде како тамо њихове колеге живе и раде, одговор би био поражавајући мали. Ни држава, ни приватна инициатива не учине код нас готово ништа да један заборављени сеоски учитељ прошири свој хоризонат одлазећи с времена на време у свет и доносећи оданде корисних новина за нашу земљу. Ако је потребно какво специално проучавање на страни, врло ретко се шаљу они који ће имати то у народу да спроведе, већ увек одлази какав инспектор, надзорник или какво друго лице које неће ићи у народ, које по своме повратку напише реферат, преда га мннистарству, ово нема буџета да се реформа уведе коренито, како ваља, и реферат остане у архиви да га покрива прашина, а учитељ у сеоској школи животари као и дотле и све више стиче уверење како он није никакав фактор да измени ишта у јавном животу. Зар приватна инициатива у нашој земљи тако мало значи да није у стању да умоли каквог доброг министра просвете или Академију Наука, или каквог богатог доброг човека, да унесу у своје годишње буџете кредите из којих ће триестак-четрдесет млађих учитељских снага преко школског распуста отићи сваке године у најкултурније европске земље, провести у њима неколико недеља и видети како се тамо живи и ради? Зар једној држави која троши око пет милиарди годишње, није збиља могуће да одвоји неки милион годишње који ће ићи искључиво на подизање нашега школства, а самим тим и на подизање културе нашега народа? Зар има кога ко може помислити да један млад човек који иоле вреди, не би по повратку у своје село пренео ишта од онога што је видео и што се често може учинити и без садејства државе? Зар приватна инициатива не би могла порадити да и држава из својих средстава, и она из својих, награде извесном новчаном наградом сваке године оне учитеље који су нашли начина да своју школу унапреде и подигну у ком било правцу? Појмови ове врсте у нашем друштву су по готову непознати. Њих ваља стварати тек, и ради тога сам се задржала оволико на њима и вашу пажњу заморила. Ваша изложба и награђивање добро одгајене деце представљају једну срећну тековину у нас, те је треба с радошћу поздравити и пожелити да се рад у томе правцу што више прошири, копирајући за почетак што више разних, али само најкултурнијих земаља, апелујући увек на све људе у нашој земљи који добро воле добра ради, и који се неће и не смеју о ваш позив оглушити. делфа ив. иванића