Просветни гласник

596

Просветни Гласник

дости до дубоке старости. Већ 1864 год. (дакле четврте године од почетка свога научнога рада) он штампа Примере старохрватскога језика из глаголских и цирилских књижевних старинах, а 1922 пише палеографско-језичку студију по српскоме рукопису из 1649 год. (Сиоменик С. К■ Акад. ХУУ, стр. 1—39). Колико текстова, колико филолошких анализа између ових година, за 58 година рада I Да поменем само најкрупније и најзначајније ствари. Када се основала Југословенска Академија знаности и умјетности, Јагић одмах најживље ради на њеним издањима, и то највише на нубликацијама у којима се издају стари споменици: у Старинама објављује Огледе старе хрватске ирозе (I књ., 1869, 216—236; III књ. 1871, 208—331) и Оиисе и изводе из неколико јужнословинских рукоииса (V, 1873, 1 —109; VI, 1874, 60—157; IX, 1877, 91—171; X, 1878, 81—156); на Старим Писцима Хрватским сарађује на свих пет првих књига, од 1869—1872 (за I књигу Јагић даје напомене и предговор, песме Шишка Менчетића и Ђ. Држића издаје сам Јагић, песме Мавра Ветранића издаје заједно са Даничићем и Казначићем, а песме Н. Димитровића и Н. Наљешковића издаје заједно са Даничићем); 1875 издаје у Гласнику Уч. Др. Живот Ст. Лазаревића од Константина филозофа (Х1Л1, 223—327); 1879 год. издаје Зографско Јеванђеље (Х1.У -ј- 174), 1883-ће Маријино Јевакђеље (Петроград, XX -[- 607), 1886-те Староруску Минеју (Петроград, XXXVI + 1—242 -ј- 1—609), 1895-те Размишљања јужнословенске и руске ирошлости о црквенословенском језику (Петроград, XXIII -|— 1 —1023), 1897 УзПг ргогокоу зШтасепје ћпаЊко (Беч-Берлин, VII —|— 315), 1907 Болоњски ПсалШир (XI + 968) и сл. Све ове текстове, који иду у хиљаде страна, Јагић је издао са необичном марљивошћу. И до Јагића су научници издавали старе текстове. Особито је издавао добро Рус Востоков, један од оснивача руске филолошке науке; врло је много издавао и И. И. Срезњевски, којега је Јагић заменио и у Академији Наука у Петрограду и у Университету Петрогратском; Јагићев учитељ Миклошић, његов савременик Шафарик и Јагићев мало старији друг Даничић издавали су такође необично поуздано старе текстове. Али тек од Јагића отпочиње потпуно савремени рад у овом правцу. Јагић се трудио да у наштампаном тексту пружи читаоцу оригинал, са свима особинама ортографије и језика. Само је тако издање могло бити дефинитивно. Јагић је, као што је речено, до последњих година свога живота находио нарочито задовољство у радовима ове врсте. Његовој реалистичкој природи чинило се да ће само тако бити најкориснији своме народу, ако му да беспрекорна издања његових старих споменика, критички издане изворе његове прошлости. Њему се чинило да су сва друга његова дела пролазног карактера, а само да су ова од трајне вредности. И, заиста, у овом правцу дао је Јагић неколико сјајно, управо