Просветни гласник

Ватрослав Јагић

597

класички обрађених текстова. Да поменем овде, поред крупних текстова поменутих горе, и његова издања мањих споменика, Бечких Лисшића (01а§о1Шса, ВепкзсћгГћеп Бечке Акад. XXXVIII (1890)) и Гршковићева Одломка (51агте XXVI, 1893), двају наших најстаријих глагољских споменика. Ова Јагићева издања могу заиста послужити као углед како треба радити послове ове врсте. Јагић је по првоме образовању — класични филолог. Као студент Бечког Университета, радећи у тамошњој библиотеци на рукописима класичних језика, Јагић се, као што ми је сам чешће причао, упознао са Ф. Миклошићем. То је познанство доцније било од великог значаја за Јагићево интересовање и словенском филологијом. Критички радови на утврђивању основнога текста рукописа, поређење различних текстова да се утврди порекло некога дела, нарочито поређење са латинским и грчким текстовима, да се утврди и значење речи словенског превода и његова зависност од грчкога или латинског оригинала прате стално Јагићев издавачки рад. За то нам може послужити као најбољи пример Маријино Јеванђеље и Болоњски Псалтир и друга његова велика издања текстова. Али има прилога посвећених поглавито анализи и критици текстова: о апокрифном јеванђељу Јакова и апокрифном писму Пилатовом у Рим (.Изв. Им. Ак. Н. III, 1898), Типик Хиландарски и његов грчки извор ('Споменик XXXIV, 1899), о неиздатом грчком коментару псалама (Г>епк$сћпј1еп 1Л1, 1904), о словенском преводу јеванђеља (1916), о словенском апостолу (I—III, 1919—1923), о Козми Индикоплову (в. горе) итд. Треба нарочито поменути да је Јагић, поред ортографије и језика споменика, проучавао и графику њихову, тј. начин како су они написани. Палеографији различних глагољских и ћирилских споменика, затим и пореклу њихових азбука са палеографске стране — Јагић је посветио велики број расправа. Да споменем нарочито његову Грађу за глаголску палеографију (Кас1 II), затим врло значајне у овом правцу и написане поводом туђих испитивања: Четири критичко-иалеографске расираве (на руском, Петроград, 1884) и о палеографској страни натписа од 993 год. (Агсћ. XXI); затим напомене у уводима многим својим издањима, и, нарочито, дело Глагољско Писмо (на руском, 1911, Петроград). Тајлорово откриће о пореклу глагољице од брзописног грчког писма IX в. Јагић је и популарисао и даље развио. Јагић је стизао да каже паметних и трезвених мисли и о украсима у старим рукописима (орнаментима) и миниатурама. Истина, он је то чинио у рецензијама: на рад познатог стручњака у том правцу В. В. Стасова (на његово дело Словенсни и ИсШочни Орнаменат) и других, али су погледи које је Јагић износио доказивали да је савладао материал са успехом и да је запазио многе важне појаве (1888 год. Шстникб Изл1цнмхђ Искусствг, Петроград, 146—185 и др.).