Просветни гласник

О неким потребама историЈСке наставе у нашим гимназијама 609

настави и у уџбеницима, јер су они у многом определили судбину човечанства и појединих народа или народносних група, а и сада многи најзначајнији проблеми културне, економске и политичке природе могу да се добро схвате тек са тачке гледишта опште историје међународних односа, политике и ратова. Сем тога, у овој „спол>ашњој" историји има много занимљивости и драматизма. Али, у исто време, мислим да културна грађа не мора бити занемарена, и упоредно упознавање људског друштва и његових установа, културних прилика, књижевнрсти, науке, технике и уметности код различних народа и у различно доба, има свога важног васпитног значаја, учећи, између осталог, децу да цене и воле рад, културу, напредак и напор људски. У нашим уџбеницима, међутим, ове партије заузимају сасвим споредно место. Економске историје готово нема; државне, друштвене и правне установе изложене су веома збијено; о уметности, књижевности, просвети, науци, техници, има само гола номенклатура, без икакве педагошке вредности, сувопарна и досадна: имена, имена, имена, без садржине, без боје, без крви. Овим није могућно загрејати ученике. И потпуно је разумљиво да се ове партије културне историје било сасвим изостављају, било прелазе као нешто споредно. Ђаци зато сматрају тако звану „просвећеност" као нешто о чему не вреди водити много рачуна. Али у многим школама управо и нема могућности да се ове партије озбиљно проучавају. Јер за њих у првом реду треба имати обилату грађу поцрпљену из помоћних средстава, којих или у опште нема, или има у недовољном броју. За упознавање са уметношћу, економским приликама, животом прошлости, треба у првом реду имати при руци осташке овог живота. Требало би, што је могуће више, скупити оригиналних остатака (ту мислим на археолошке предмете који би могли, било да се скупе у школски музеј, односно кабинет, у многим местима из ближе околине, било да се прибаве и пошаљу школама, на пример из дублета, триплета, итд., повећих државних збирака, или путем куповања код приватних лица и у страним радњама); али главни део остатака прошлости не може да дође у оригиналима у школе, него само у репродукцијама. Покушао сам да, немајући при руци других репродукција, употребим оне које се налазе у књигама. Али у показивању књига у разреду има толико текничких незгода, и то је скопчано са толиким губљењем времена, да сам ускоро одустао од оваквог начина рада. Мало боље би било прибавити репродукције у облику слике формата 8° (знамените талианске збирке слика Алинариа, Андерсона и Брођиа), или у облику дописних карата, и сабрати ове потоње у албуме, али и овакво показивање, нарочито дописница, има својих нарочитих незгода; тешко је, а понекад и посве немогућно, показати сваку слику у исто време целом разреду и објаснити је пригодним речима. ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК, II кн>., 10 св., 1923. 39