Просветни гласник

668

Просветни Гласник

тајанствено шири пред нама" (Њутн). И, што ми више напред бродимо по том океану и уносимо светлости у његове неиспитане дубине, он се све више шири пред нама, на крај му никада нећемо стићи. Ако област науке и област филозофије посматрамо зиђ бреае аеЈегпИаНз, можемо рећи да су оне још увек мале; али, сваки дан проширују их нова освојења и откровења. Никада се она неће проширити до краја, али се проширује и прошириваће се докле год у човеку буде испитивачки дух постојао. Увек ће бити непознатога. Ако се под метафизичким духом има да разуме онај род духа који хоће дефинитивно да сазна последње принципе живота и ствари, онда се може рећи да је метафизички дух једна немоћна ствар и посве супротна научном духу. Али, испитивање метафизике или нуменологије може да размиче границе сазнања и да диже линију живота, ако се оно узме не као циљ него као средство; не да се њиме постигне сазнање апсолутнога, него да се што боље ради и с већим успехом развије феноменологија и боље организује позитивна наука. Још нешто. Наше песме могу да поткрепе ону мисао коју је Ј. М. Сшуаи толико истицао: да ће поезија увек моћи афирмовати своје право поред науке. У свом есеју о Маипсе-у с!е Оиепп-у, МаЉеш АгпоИ рекао је: „Поезија је покушај објашњења света, исто такав као и наука, само с том разликом да покушаји објашњења у науци никад не могу открити онај сакривени смисао ствари као што то може учинити поезија. Јер они се обраћају на једну уско ограничену способност, не на целог човека. И зато поезија неће никад пропасти". До чега, дакле, научар долази разумовом апстрактивном логиком, аналогијом, индукцијом и дедукцијом, долази песник срцем, унутрашњим гледањем. интуицијом. У својим интелектуалним истраживањима, научар иде за тим да објективно констатује особине објекта који испитује, да објективно утврди односе између ствари, и настоји да од објеката одлучи све оно што он као личност <?ш депепб на њима опажа. Али песник, чије је срце свиленим концима везано за звезде, сунце и руже, за све тајне природе, и у чијем најмањем осећају одјекује вечни ток ствари, шуми цео космос, не може се од света изоловати, као ни свет од њега, и он је у могућности да донесе истину као и научар. Нити је ум супериорнији од срца, нити срце супериорније од ума: они су еквивалентни по својој гносеолошкој способности. Дакле, и осећањем се долази до сазнања као и мишљењем. Ништа се не учи познавати него оно што се воли, и што дубље и потпуније треба да је познавање, тиме јача, снажнија и живља мора бити љубав, страст — пише Гете већ у својим младим годинама. У току свога живота, он је ту мисао изрекао у безбројним вариацијама. У потврду нашег суда, можемо навести и познати став Леонарда да Винчиа: „Свака велика љубав ја кћерка великога сазнања". Свезнаоцу Гетеу и генију Ре-