Просветни гласник

676

Просветни Гласник

ског родољуба. Будући да све није узео у обзир, уредник је једностран, и зато се његова извођења нипошто не могу применити на сву Прерадовићеву поезију. Није истина да је целокупна Прерадовићева поезија од год. 1856, или, свеједно, 1860, објект песникове спиритистичке филозофије, нити да је прекинута директна идејна веза између поезије овога периода и раније Прерадовићеве поезије, из 40-их година, како се то у уводу у ову антологија представља. Главна брана продирању Прерадовићева спиритизма у његову поезију било је његово жарко југословенско родољубље. Шрепел је правилно констатовао да се Прерадовић у својим строго родољубним песмама уклањао спиритизму. Говорећи о Прерадовићевој поезији 60-их година вели Шрепел: „Прерадовић је усисавао идеје народнога живота, па им подавао естетички облик. У његову се великом духу регби уједињују покретачице мисли народне епохе" (исп. прво Матичино издање 1гадгатћ рјезата, стр. Ц(У1). То исто конетатује и сам Г. Водник, али не у овој антологији већ другде, нпр. у чланку о Прерадовићу уз своје целокупно издање, где он вели да песме Роду и језику, Језик рода мога и Боже живи „показују пут, којим ће кренути сва хрватска књижевност у доба конституције: народни језик и усшавна ирава постају у њој две светиње као нигда пре ни после". Поред ових трију песама (од којих су две ушле у антологију) могао би се навести и низ других у којима је Прерадовић „опет, како је и био, учитељ свога народа". Нека ми је допуштено споменути овде једну песму које нема у антологији, а која је карактеристична за Прерадовићеву поезију. То је лепа песма Било кад, испевана год. 1870, која мене јако потсећа на прву штампану Прерадовићеву песму Зора пуца, биће дана, испевану год. 1844. Ова је намењена Далмацији, а она целом народу, али је основна идеја иста у обема. На тим двема песмама види се потпун идејни континуитет у Прерадовићевој родољубној поезији од почетка њенога па до краја; у исти мах испољава се у њима општа разлика између поезије првога и другога периода: прва песма је осећајна и симболична, друга је рефлексивна (рефлексија у њој, као и иначе често, прелази у дидактику). Ипак се не може спорити да се и на строго родољубној (т. ј. у југословенском смислу) поезији Прерадовићевој запажа донекле утицај његових спиритистичких назора. Тако нпр. у песми Николи Зрињскому има спиритисгичких елемената; само су ти елементи тако слаби и споредни да се и без њихова уважења песма може потпуно разумети. При том налазим за сходно да нагласим да онај израз „јунак-дух", како је Прерадовић назвао Зрињскога, не сматрам спиритистичким елементом. Јер да су „у развитку појединих народа представници еволуције велике његове личности", то не мора произлазити из специалних филозофских назора, пошто такво схватање може имати човек и не марећи за спиритистичку филозофију, па је и Прерадовић имао такво схватање пре