Просветни гласник

0 поезији Петра Прерадовића

675

а у II разред не пристаје на просто зато што је испевана год. 1845. У песмама Земаљски рај и Смрт, које су обе из год. 1856, већ се запажа да Прерадовић почиње увлачити у своју поезију елементе својих спиритистичких назора. То је дакако разумљиво, јер се зна да се Прерадовић већ у почетку педесетих година заинтересовао за спиритизам. И тако ове две песме чине прелаз ка последњем разреду песама у антологији с општим насловом Мистика свијетла. Прелазимо на трећи одсек у антологији. Његов општи наслов Мисшика свијетла, у вези са оним делом Увода који говори о Прерадовићевој поезији иочевши од год. 1856, може, по мом мишљењу, више шкодити него користити правилном схватању Прерадовићеве поезије тога времена. Пре свега хоћу да констатујем да међу песмама које су одабране под општи наслов Мисхаика свијетла (тај општи наслов има своју специфичну садржину, и није само симбол као ранија два наслова) не пристају све под такав наслов. Међу песмама има их које за цело пристају под ову етикету (таква је нпр. песма Славјански Диоскури), али их има и таквих које одсудно не пристају (гаква је нпр. песма Језик рода мога). Ипак морам рећи да нема оштре границе између тих двеју врста песама. Важно је за нас да уредник није случајно дао овакав општи наслов песмама, већ да то стоји у вези са његовим уводом у антологију, где се он труди да целокупну Прерадовићеву поезију овога времена објасни његовом мистичном филозофијом. А приказ унутрашњег живота и поезије песникове, почевши од год. 1856, основао је уредник, како сам вели (исп. стр. XVII, напом.), на досад необјављеним песниковим писмима Еми Регнеровој и Бертићу. На тај начин уредник је недоследан сам себи, јер дајући своје објашњење поезији почевши с год. 1856, руши свој други одсек Прерадовићеве поезије (т. ј. за време Бахова апсолутизма), који је непосредно пре тога настојао да утемељи и који је и у антологији придржао. Али је то ипак споредно. Главно је да је уредник учинио знатну методичну погрешку што приказ унутрашњег живота и поезије заснива на писмима само двема особама, јер то ниј^ довољно, и ако тих писама има много. Ја радо признајем да је уредников увод у ову антологију драгоцен прилог за познавање Прерадовићева душевног живота и поезије, али се не могу никако сложити с тим да се целокупна садржина душевног живота црпе из кореспонденције с двема особама, у толико пре што је Прерадовић кореспондирао и с различним другим личностима. Уредник, помажући се својом необјављеном грађом, изводи систем Прерадовићеве мистичне филозофије и труди се да под тај систем подвргне целу његову ноезију. А) он није успео да тим системом објасни ни све песме које је унео у антологију, да о целокупној поезији и не говорим. Није, у осталом, ни могао успети, јер је већ погрешио што је имао у виду само Прерадовића филозофа, а није узео у обзир Прерадовића уметника и Прерадовића југословен43 *