Просветни гласник

674

Просиетни Гласник

делу антологије. У I делу је песма Мајка код колијеже дошла иза песама Носово поље и Четири врела, насупрот распореду у целокупном издању. У овом је случају у антологији хронолошки распоред песама исправпији него у целокупном издању, јер је Косово иоље испевано год. 1845, док су обе остале песме из год. 1846. У III делу одступа песмаМо,г/и од распореда у целокупном издању: овде је она иза, а тамо испред ®есме Мујезин (обе су песме из год. 1871). У овом случају биће распоред у целокупном издању хронолошки тачнији, али је уредник учинио ту незнатну измену да песмом Мајци згодно закључи антологију, у вези са својом анализом у Уводу (исп. стр. XXV—XXVI). После ових напомена дужност ми је признати да се Г. Водник у распореду песама у антологији, и ако спутаван одлучном решеношћу да не одступа од хронолошкога реда, показао мајстор, што је, у осталом, било и очекивати. У првом делу антологије одудара песма Рибар од свих осталих песама. Она је за данашњег читаоца нека врста дечје несме, или бар песма која својом врстом стоји осамљена у целој антологији. У ствари, песму Рибар Прерадовић није наменио деци, нити је он певао других дечјих песама осим једне, Весеље младосши, која, оправдано, није ушла у антологију по строго естетичком мерилу. Рибар је политичка алегорична песма, али то данашњи југословенски читалац не може знати док му се не каже, а уредник ни у овом случају, као у опште, не упућује и не помаже. Ако је уредник хтео дати једну алегорично-политичку песму, а да остане себи доследан и са крштеннм рукама остави читаоца самога себи, окда би боље учинио да је место Рибара изабрао такође лепу песму Наша Анка, за коју је бар јасно да је алегорична и која би и необјашњена боље пристајала уз остале песме. Такође песма Слијепац Марко издваја се собом из опште хармоније песама у „Свитању", јер одаје извесно разочарење песниково. То је јамачно и уредник осетио, те се вешто помагао на тај начин што ју је ставио на крај прве групе, да му она чини згодан прелаз ка другој групи песама, „Сумрачју", а испред ње ставио остале две песме представнице год. 1847, Људско срце и Памеш и срце. Године 1848 и 1849 нису заступљене у антологији. У другом делу застао сам најпре на песми Свраћање, која ме је подсетила на другу једну песму што је у овој антологији нема. Свраћање је лепа песмица, али је лепша од ње позната, омиљена и певана широм српско-хрватског народа Мируј, мируј, срце моје. Обе су оне елегичне љубавне песме и у обема песник сам себе теши због несрећне љубави, али док у Свраћању песник резигниран чека да види хоће ли му се „невера" повратити, дотле је Мируј... одсудно песимистична песма, у којој се песимизам разлива и преко граница љубавног осећања. И мени се чини да би песма Мируј, мируј, срце моје још боље пристајала под наслов „Сумрачје", него ли Свраћање. Али ова популарна песма у опште није могла ући у ову антологију: у I разредне иде по своме песимизму