Просветни гласник

Словенци и њихова књижевност

693

стички и песимистички, говор који вређа и досађује и онај који причињава пријатност и орасположава, говор искључивости и помирљивости, говор који свему и свачему замера и који одобрава, који „сече као на пању" и који „заокругљује", говор у првом лицу једнине и у првом лицу множине, говор који истиче своје Ја и који обилази себе, говор којим је изражена јака непосредност и којим је најтежа замерка лепо обложена и заобилазним путем учињена, прост говор пун поштовања и љубави и говор који се показује као „споља гладац", говор грубе и фине шале и критике, говор којим се заоштравају и којим се заглађавају неједнакости у мишљењу и поремећеној равнотежи личних и имовинских односа, говор животне утакмице и начелних, националних, моралних и верских разлика, итд. (Свршиће се) МИЛОШ Р, МИЛОШЕВИЋ

СЈ10ВЕНЦИ И ЊИХОВА КЊИЖЕВНОСТ (Крај) VI Прешерн показује кулминацију слободне мисли у словеначкој књижевности; представља човека који гледа далеко преда се и верује у бољи живот и лепшу будућност свога народа. Он изражава човека новога доба које долази, са новим идејама о слободи и праву једнога народа. И збиља, после националног и духовног буђења, насга у Словеначкој политичко буђење: после борбе за слободу мисли, дође борба за политичко и географско јединство, за ослобођење од туђина и стварање једне слободне, самосталне државе. Томе политичком покрегу иђаху на руку прилике онога доба у Европи. Мађарска Буна (1848), као последица многих националних револуција у Европи, нађе силног одјека у Словеначкој, где се јави још недовољно јасна жеља о образовању једне самоуправе као политичке целине која би обухватала све Словенце. Та жеља поста идеал Словенаца, у почетку локални идеал, који се временом ширио, у своје коло уводио све Словене у заједницу, док се најзад није преобразио у велики идеал свих Јужних Словена, остварен у данашњој јужнословенској држави — Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Централна личност овога доба, која је обазриво књижевне тенденције преобразила у политичке, и своје Словенце васпитала за политику — био јеЈанез Блајвајз (1808—1881). Оно што је за Хрвате био Гај, за нас Вук, то је за Словенце био Блајвајз. Он је у себи спојио књижевника и политичара, идеализам са практичним циљевима. Овај „словеначки Вук", творац словеначког језика и словеначког национа-