Просветни гласник

■706

Просветни Гласник

у младу душу дечју; да их упутим да заволе све што је добро, узвишено и лепо; да створим код њих основне појмове о сталности, јакој и трајној вољи и моралном карактеру. Увек доводих у везу ово градиво, са већ обрађеним градивом из других наставних предмета, нарочито са краћим причама у којима се ове особине видно истичу, као: „Поточић и стена", „Учи се", „Лав и црв", „Цврчак и мрави", итд.; тражећи да деца сама нађу пригодну пословицу или народну изреку. Упућивах ученике да се упознају са разним потребама живота, да би их школа што боље спремила за практични живот, истичући не само код деце већ и код многих сељана тога краја потребу подизања бољих, здравијих и удобнијих станова ; потребу и важност кречења; потребу подизања нужника с погледом на сузбијање заразних болести; потребу грађења кревета и штетност од спавања на земљи, пошто ретко која кућа има пода. Обраћао сам пажњу највише на њихове спаваће собе, које су зими код већине сељака страшније и бедније него многе гробнице, истичући штетност и убитачност сушења обуће, закислог одела и рубља у соби где се спава, као и потребу честог проветравања. Чудновати су појмови у овом погледу и код нашег народа у граду, јер он најбоље, најздравије, најлепше и највидније собе намести за госте који дођу неколико пута преко године, а спава у избама које су у хигиенском погледу горе од многих просторија наших казамата. Тежио сам да овакви појмови не хватају корен код бољих и имућнијих кућа на селу, јер ће оне доцније служити у свему као углед осталима. За време посматрања лепота завичаја и отаџбине; у току излета на лепи Рудник, на коме раније букну ватра слободе, коју под најтежим приликама наложише наши прадедови, да би се на њој грејали њихови потомци, тежио сам да развијем патриотска осећања и љубав према отаџбини, увек доводећи у везу пређено градиво и истичући највише баш оне моменте којима се највише и најуспешније може утицати на развијање и стварање патриотских осећања. Истицах из песме „Полазак на бој на Косово" моменат када једина сестра моли и преклиње својих девет милих брата да је не оставе без брата од заклетве; браћа, и ако су волела своју једину, милу и добру сестру, ипак су отишла на бој на Косово, јер су нешто више волела и ценила, и осећала дужност према нечем што им је драже, прече и светије од једине, миле и добре сестре, а то је отаџбина и њена слобода. Из чланка „Ловћен", поредећи Ловћен са Рудником, истицах моменат како Црногорац тужи и нариче са болом у души својој што мора напустити свој завичај; напуштајући га, не одваја свога погледа од Ловћена, и на послетку тужно му довикује: „Збогом, Ловћене, збогом кућо моја!" Одлазећи даље лађом, он гледа голо стење свога завичаја,