Просветни гласник

Важност школских излета за основну наставу

707

који толико воли да, кад му више не може видети ни голо стење, гледа облаке над Ловћеном, јер је и то његово што још може видети. Из чланка „Крв", где Вукац прогнат из отаџбине у Турску, без средстава за живот, без хране за жену и децу која плачу гладна, продаје своју пушку, коју Црногорац необично цени, у бесцење, и то Арнаутину; и када све то не помаже, враћа се кући Шћепчевој да га убије за убијеног му сина, а ни за живу главу не хтеде убити попа Рада, нити калаузити пашиној војсци да опали и уништи Паштровиће, и ако су га невоља са једне стране, и примамљива обећања с друге, на то упућивала. И ако у муци, беди и највећој невољи, где су у питању животи његове породице и његов, ипак он реши да жртвује све пре него да изда своју отаџбину и назове се братским издајником. Тако исто истицао сам поједине моменте из многих народних песама, из чланака као што су : „Нови Синђелића", „Остајте овде", итд. Колико и како могу историјски споменици да утичу на јачање националне свести, код народа у чијој су непосредној близини, нека ово послужи као примео. Обилазећи претходно сам развалине старог турског града на Руднику, разгледајући његове остатке; остатке и развалине порушених кула и по Србе злогласне тамнице; затим „Мису" — цркву, која својим остатцима и после толико времена сведочи о високој култури велике рударске насеобине Саса из времеиа Краља Уроша, а по по повратку са Теферича — извора Јасенице, — нађем једног старца под крушком коју су још Турци засадили и ступим са њиме у разговор. „Гледаш, господине, ове турске развалине" — рече ми чича. — „Да, чико, а мислим да доведем своје ђаке да и они ово виде!" — „Треба, треба, господине, добро је све видети! Ја, док беху Швабе овде, па се још почеше утврђивати и намештати, помислих једно време: остадоше овде! Али ме ове турске развалине окураже кад их год погледам, јер тада помислим у себи: „Ама ово је било наше и опет ће бити наше. Мислим ја: били су овде Турци, подизали оволике куле и градове, чесме и тамнице, садили оволике крушке, па су опет истерани; а мораће тако бити и са Швабама, и тако, Богу хвала, и би!" За време излета упознавао сам многе индивидуалне особине дечје, о којима према захтевима савремене педагогике, прави васпитач мора да води озбиљна рачуна. Помагао сам и развијао : љубав, слогу, дружељубље и милосрђе код учасника излета, и све ове особине, као и пријатељство, учтивост, уљудност, услужност, поштовање, саосећање, узајамно помагање, нарочито сиромашних у храни, нахођаху веома плодно земљиште за своје успешно развијање у времену школских излета. У току неколико излета деца већ отворе своју душу, покажу темпераменат, поред добрих и рђаве особине, као сујету, охолост, освету, завист, брбљивост, јогунство, лаж, псовку, суровост, самохвалисање, готовост на свађу и бој, итд. Тежио сам да добре особине ухвате што 45*