Просветни гласник

752

НАРОДНА ПЕСМА К5 Г ЛТУРНО-ФИЛОЗОФСКЕ ОРИЕНТАЦИјЕ (Крај) II ЕЛЕМЕНТИ СНАГЕ И ЛЕПОТЕ Прелазим, најпре, на песме у којима се стварност догађаја изгубила, које су потекле из области душе, оданде' где настаје свака најлепша поезија. Прељуба Лепосаве Момчилове је прељуба свих Клитемнестра које се јављају кроз историју еротике. Она индивидуалисана, спиритуална, божја, до Бога драга љубав Омера и Мериме, онај ђул око двора Меримина, онај ђул у који се дестилисала душа Омерова, мирише више него цели товари психолошких књига о љубави. Сузе мајке Стојана Јанковића, сузе којима лозу. залива и спомиње свог Стојана сина, то су сузе свих истинских великих матера. Испод дугачке кабанице Милоша Војиновића, испод коласте аздије Милоша Обилића, испод Маркова ћурка од курјака, испод свих тих историјских костима, стреме големи човечански елани, и трепери велика човечја и човечанска емоција. Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, па истом Обилићу, Косанчићу и Топлици, могу као себи равнима да пруже руке Ахил и Патрокло, Орест и Пилад, Тезеј и Пиритој, Дамон и Финтија, Давид и Јонатан, чија пријатељства више говоре него стотине Цицеронових књига с/е аткШа. Став хајдука Вујадина који у вечност пева и кликће док му очи ваде и руке ломе пред младим, лепим, јуначким синовима, и ни за један само час не попушта српу, да га синови јаког и самосвесног виде, тај став није мање човечански леп него ли став Сократа у Платоновој Аиологији, јеванђељу хероизма и постојаности у врлини; није мање човечански него ли став Христа који, најзад, остављен и погрђен, ипак завапи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио! А код Вујадинова умирања нема ни један трен колебања или сумње; он није мање човечански него ли став Ошћапа, Тараса Буљбе сина, коме ломе руке и ноге, кости му пуцају, жене у несвест падају, а он „нити писну, нити зуби шкрину", а кад осети да није осамљен, него да му отац гледа храброст и јунаштво, он издахну лепо, с визијом јуначких Козака који га на небу чекају. Овде син уиире пред оцем, а онде отац пред синовима. Ове три смрти велике и узвишене, смрт Христову, Ошћапову и Вујадинову, кад се цвет живота с мирноћом и лакоћом даје за напредак и срећу потоњих нараштаја, врло лепо је упоредио Г. Д-р Лаза Поповић у чланку Сриске Народне Песме, „0 величини умирања душе" (Нњижевни