Просветни гласник
Народна песма
753
]уг 1919, бр. 8). И тај Вујадинов став није мање човечански него ли став Ђордана Бруна над којим судије инквизиције изрекоше своју осуду с већим страхом но што ју је он примио; тако Смаил-агу Ченгића, у Мажуранићевом епосу, и Лијевњане Турке поражава свесност, узвишеност и лепота умирања хајдучког. И тај став није мање човечански него став Ивана Хуса који се у Витлејемекој Капели бори против црквенога капитализма и зато мора на ломачу, ни једним треном не поричући својих уверења. Без срца кукавичка, без вапаја и компромиса, они свесно, јуначки, и лепо умиру, Хус и Бруно, с муњевитим визијама будућега човечанства које ће бити препорођено њиховим идејама. И заиста, ретко је који пепео тако оплодио савест човечанства као пепео е ломаче на којој спалише Ђордана Бруна и Иваиа Хуса. И Вујадинов самртни гест, и ако је учињен у оквиру националном, прелази међе националности и добива вредност и снагу екуменску, општечовечанску. У песми Секула се у змију прешворио, која је тако уронила у област етике, Секула на самрти моли ујака "Сибињанин Јанка:. Ујко Јанко, немерено благо, Не могу ти ране преболети: Већ кад мени суђен часак дође, Укопај ме на друму широку, Да с' наслушам трупка од коњица И јаука од добрих јунака. 'Гу предсмртну ведрину имао је и Микеланџело. Кад га краљ француски Фрања I питао за неко његово дело, он му је овако одговорио: „Свето Величанство! Ја не знам је ли више љубав или чудо да се Ваше Величансгво удостојило да пише човеку као што сам ја, а још више да га пита о његовим стварима, недостојнима, да о другом не говоримо, имена Вашег Величанства: аии како год било, нека Ваше Величанство зна да има много времена како сам желео да послужим Ваше Величанство, али то не урадих не зато што не бих хтео, јер то ни један уметник овде у Италији не би пропустио да уради, него јер с других разлога нисам могао. Сад сам у годинама и за који месец запослен стварима Папе Пагола, али, ако ми после те запослености остане које време живота, оно што сам од више времена, као што рекох, желео да урадим за Ваше Величанство, настојаћу да учиним једну ствар мраморну. једну бронзану, једну сликарску. Прекине ли пак смрт ову моју жељу и могне ли се тесати и сликати у другом животу, нећу изостати тамо где се више не стари." Ту предсмртну ведрину, тако азурну и нематериалну, показује и јапански сликар Хокусаи. Пред смрт, он пише пријатељу своме Такоги: „Краљ Ема остарео је и спрема се да остави послове. Стога је дао подићи грациозан дворац и зове ме да му одем тамо и насликам један какимено. Зато ћу за неколико дана кренути и понећу са собом своје рисарије. На ћошку улице тамо доле узећу купросвктпи гласнпк, и кн,., 12 св., 1923. 48