Просветни гласник

Језик у вишој служби васпитања

769

протни појам као допупу, него га, током догађаја у чулном опажању и асоциацијама које се на ово надовезују, и психолошки изазива... Сливање разних падежа и, као даља последица тога, појављује се као редукција падежних облика" *). Закон кружног тока у контрасту основних супротних сила код духовног развитка, од којих једна гони на све даље дељење и умногостручавање, а друга на уједињавање и све веће упрошћавање, може се у развитку језика утврдити и без оваквих финих запажања и дубоких тумачења. Ту истину, наиме, показује и позната појава да најкултурнији језици у себи садрже најмање падежне разлике, што је јасан доказ да се дух у своме културном развитку, преко многостручности, враћа упрошћености, с том разликом да се примитивни облици, који се не разликују од корена речи, замењују упрошћеним из корена развијеним облицима. Крешање је, дакле, увек унааред, али саирално-кружно. Овај општи пут и начин образовања културнога духа, код језика се јасно показује, на горњем примеру губљења једних падежних облика, у иојавама њихова сливања, и то оним истим трагом, само у супротном правцу, којим су цепањем стварани нови облици. И у сазнањима о реченичним стањима и односима може настава показивати више реално-каузалних, а нешто мање чисто формалнокаузалних садржаја. Тако, на пример, ареобраћање сахања у реченици чини такав наставни проблем чије нас решење уводи у реалне животне односе подношења и ослобођења терета, потчињености. Начин је и овде аналогија. Преобраћање реченичког трпног стања у радно, или обрнуто, не само да нас подсећа на слична стања и такве односе у животу људи, него с овима стоји и у реално-каузалној вези, као што је однос суаротносши у свету: бити поткупљен и поткупити, бити задужен морално и задужити некога морално, бити похваљен и похвалити добро, итд. Слични односи показују се међу скраћивањем и проширивањем реченица на једној, а сужавањем и проширавањем размера и сразмера материалних и моралних потреба човекових на другој страни. Или, појаве бесаодметних и вишеаодметних реченица поредити са социално-душевним стањима, где покретима не руководе истакнуте личности, или њима руководе поједине личности и више њих колективно. Но, не може се зато порећи да у свима таквим поређењима има, и мора бити, извесне натегнутости и извештачености, што доказује да су реално-каузални односи и узроци, т.ј. реално- каузална сазнања у језику, доиста ретка. Ипак су и таква сазнања више формално-логичке природе, каква се показују и у проблему односа делова у реченици. Просто навођење правила о тим односима не поставља нити решава такав један проблем, који се показује у питањима и одговорима о пра-

ХУипсИ:, наведени спис, с. 110—117. ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК, II књ., св. 12 1923.