Просветни гласник

језик у вишој служби васпитања

773

зују се иридеви и глаголи, и по том, од глагола образују се придеви и именице, те док су с почетка ствари у конкретном опажању представљале особине, стања и радње, дотле сад радње и стања обележавају у апстракцији особине и ствари. Тиме се објашњава зашто многи глаголи имају вредност адјекшивисШичких иредиката и од куда су постале глаголске именице, као нпр. од мировати миран и мир, од светлети светао и светлост, осветљење, као што по првом реду имамо: од киша — кишан, кишовит и киснути, од топлота — топао и топлити, од тврдоћа — тврд, тврдити, стврднут, стврднути, од хладноћа и хлад хладан и хладити, итд. По томе што сазнање тече, прво, ка појимању радње или стања и ка изразу глагола, и друго, од појимања радње или стања и од израза глагола — зато се глагол у језику, а радња или сптање у животу и искусшву, иоказује као основни факш представљања, мишљења, расуђивања, рефлексије •). По томе двојаком односу првобитна значења корена су именске ирироде , те су ствари првобитне у сазнању. Међутим, дубље сазнање огледа се у глаголима, у продирању ума у радње и стања, у односе ствари, т.ј. у моћи да се глаголским облицима обележе односи, стања, ралње. Ипак зато највшие аистракције показују се у глаголским именицама и придевима што су од глагола и стања начињени. По томе реду вредности прво се, дакле, добијају представе о ономе што ради и шшо представља стање, потом се добијају представе о радњама и стањима, и понова представе о ономе што ради и што представља стања, али се сад о томе имају више, аистрактне идеје. Такав преокрет захтева природа језика зато што се показује већа лакоћа за образовање нових речи од глаголских него од именичних и придевских облика додавањем предметака и наставака за основе. „У овој апстракцији лежи", вели Сигварт, „поред одвајања од јединства са одређеним стварима, у исто време уздизање до оишшности, тј. могућност да се једна ствар односи на ма коју многу појединост". „У колико апстрактне представе могу ступити засебно и у вези с другим представама, у толико им језик даје супстантиван облик, тиме што он образује зићзЈапНуа ађз1гас!а, чије су значење представе одлика и радња" 2 ). Тај обрт у образовању врста речи и сазнања (именица — глагола глаголска именица и гл. придев), којим се, преко глагола и придева, долази од бићз1:ап1:!уа сопсге1а до 5иђб1ап1:п'а аћ51гас1а, показује се у овим реченицама које Сигварт наводи: Лоиша је округла. — Лопта се иокреће. — Покреш је брз. — Брзина расте ( Растење брзине опада, итд.). У томе реченичном низу дато је једно логичко јединство, које је условљено функцијом једне ствари. Ту функцију, ни у појави ни у схватању, мишљење не може на један мах да схвати и изрази у целини, те

') б!§№аг(:, н. сп., 23. -) б1§дааг(:, н. сп., 34.